Sebastijan ne poznaje Milutina

Potrebu da se menja i da unapređuje sebe, naš čovek ume da shvati maaaalko doslovnije nego što bi trebalo. Naime, on lepo ode u opštinu i – promeni ime?! Smisli neku egzotiku, podnese zahtev, uplati koliko treba i čim zakorači od šaltera prestane da se odaziva na ono pređašnje. Ako li nešto i nije valjalo kod Milutina, recimo, Sebastijan s tim nema nikakve veze. To je posve nova ličnost...

Nije šala. U gradu je, samo u toku ove godine, podneto nebrojano više zahteva za promenu imena, u odnosu na minulu. A, još lane činilo se da je trećina građana već preimenovana u likove iz indijanskih legendi i da će na tome, valjda, stati, ali...

Da ne bude zabune, niko nikom ne spori pravo da se zove kako god hoće i da sebe, ako mu volja, doživljava kao slepog putnika s Nojeve barke. Nesporno je i to da pripiti kumovi i euforični roditelji umeju da, najblaže rečeno, prozaičnim odabirom imena malo sputaju dete, no...

Ovde je pre svega reč o pomami da se savršeno normalna imena (ukoliko uopšte postoje „nenormalna”) menjaju u, opet, jednako uobičajena, ali za prilike i običaje u ekvatorijalnoj Gvineji, kanda.

Valjda se čovek uplaši da ga „integracije” neće prepoznati kao Dragutina i da će ga zaobići u širokom luku?! Mislim, kako reći Evropi: „Ehej, Obrad, ovde...”?!

Tako je i stanovita Zorica, verujući da će biti bolje prihvaćena u inostranoj firmi za koju radi, premetnula sebe u Katrin. Nisu šefovi imali baš ništa protiv ni starog imena ali, što da „čačka mečku”? Uradimo mi šta je do nas, pa ako nešto ne bude valjalo znaćemo da je to zbog toga što nas „mrze”!

Pa, jeste, bolje je da me ne vole kao Majkla nego da sam im simpatičan kao Mihailo...

A, što je najbitnije, sve to za samo 1.300 dinara. Ma, jeftinoća. Od svake plate može čovek sebi da priušti novo ime. Ovi sa dubljim džepom i dva mesečno. Krenete na posao sa jednim, kući se vratite sa drugim, a zaspete sa trećim... Supruga, il’ muž, neće znati kojim ujutro da vas dozovu na kafu?

Naravno, zakon nalaže da ime mora da bude što smisaono, što neuvredljivo. Sve ostalo je stvar ličnog izbora. Dakle, Jupiter Džon Petrović je sasvim u redu.

A i zgodno je sve to. Zamislite, kontrolor vam u gradskom prevozu, ili saobraćajac na ulici napiše kaznu. Posle izvesnog vremena, je l’te, stigne na naplatu, vi kod sudije za prekršaje, ličnu kartu na uvid, značajno podignete obrvu i pitate: „O kakvom Dobrivoju Vi govorite?! Brendon, drago mi je...”!

Shodno svemu, a s obzirom na to da sam živo zainteresovan za iskorak u Jevropu (valjda smo dosad bili na grani?!) objavljujem da eventualne zamerke na tekst uputite na adresu Mihaila Medenice. Ja, Vinetu Ludvig van Mocart, nemam ništa s tim!

Još ovo za kraj, čitam a očima ne verujem: „Budućnost bez šaltera”?!

Najavljuju gradske vlasti da će u neko dogledno vreme biti ukinuti opštinski šalteri. Svi!

Zabraviće čekaonice. Više neće biti onih prozora sa polukružnim otvorom na dnu, pred kojima smo satima venuli zbog nečije samovolje...

Kažu, stiže digitalna era, doba elektronske pošte putem koje će siroma’ čovek moći od kuće, preko računara, da naruči potrebna dokumenta i opštinske ćitape?

Ali, ali... kako će kompjuter znati kada da kaže: pauza, dođite sutra, vidite li da doručkujem, nemate sve potrebne papire...

Kako kompjuteru čovek da ćušne 1.000 dinara da ga primi preko reda?!

Strahujem da će ljudi, usred svoje dnevne sobe, pokorno stajati mirno i molećivo gledati put računara čekajući da konačno čuju spasonosno: „Ajde, sledeći”... Navika je čudo!

Evropo, ti li si, živa „ne bila”?! Vinetu, ovde. Ne čini nam to, ako za Boga znaš?!