Moj deda i „Politika"

„Rajko, kupi mi Novine.” Tako je kazivao moj deda Živan, misleći na „Politiku”, a ja sam već znao koje su to novine. Deda je bio viđen seljak, veoma poštovan srpski domaćin. Starešina brojne zadružne kuće u kojoj je on bio „bog”, a njegova reč svetinja.

Bio je pismen. Tako se u to vreme govorilo za one koji su završili osnovnu školu. Pogotovo ako su imali sreću da budu generacija osnovaca čiji je učitelj bio čuveni književnik Janko M. Veselinović. Bili su to osnovci Koceljevačke osnovne škole iz 1889. i 1890. godine (škola je osnovana 1871), u kojoj je bio i moj deda. Te dve godine Janko je bio i učitelj i predsednik Opštine Koceljeva. Nema sumnje da je učitelj i kao pisac imao znatnog uticaja na opismenjavanje svojih đaka.

Kao pismen seljak, posebno pravičan, moj deda je često bio delovođa u deobama zadružnih kuća, kao i sudija Izabranog suda u njima. Bio je potpredsednik i član Sreskog veća Saveza zemljoradnika, stranke koja je bila „zaštitnik svih seljaka”. Učesnik je Prvog i Drugog balkanskog rata 1912. i 1913. godine. U Prvom svetskom ratu od 1914. do 1918, kao redov, bio je posilni majora dr Ristića u Trećoj poljskoj bolnici Moravske divizije.

Da se vratim na kupovinu Novina. Rekavši „Rajko (iz milošte, tako me je oslovljavao), kupi mi Novine”, izvadio je iz „tabakere” dinar. Polovina, 50 para, bila je za „Politiku”, a druga polovina za slatku „lulicu”. Veselo sam otišao. (Sećam se da je često deci, kad su odlazila u varošicu, govoreno: „otkasaj” časom do Koceljeve.) Od naše kuće, koja je bila u Zaseoku Koceljeve Jovića Mala, do varošice bilo je oko dva kilometra. Putić kraj reke Tamnave prolazio je kroz brojne njive. U lepim prolećnim danima, leti i sve do pozne jeseni, odlazak i vraćanje bili su pravo uživanje.

Stigoh u centar Koceljeve. Selski putić baš je tu izlazio. Kaldrmisana ulica i istovremeno deo puta Šabac–Valjevo. Red kuća s obe strane, iza njih njive. I dok se pitah da li levo ili desno, čuh reči: „Novine, novine”. Poznah glas. To Čika Aško, prodavac novina najavljivaše svoj dolazak. O ramenu nosaše torbu u koju je stavljao novine koje su stigle iz prestonice. Samo „Politika”, jer drugih, osim izuzetno i povremeno, bilo je malo. Kupih jednu, dobih kusur i odskakutah po „lulicu”. Kakvu je radost izazivao osećaj da ću za koji minut videti razne slatkiše i kupiti sebi šarenu lulicu. To se ne zaboravlja. Dođoh do kućice. Kroz staklo na ovećem prozoru šarenilo od slatkiša, sve pravljeno u domaćoj radinosti. Puno srce. Netremice gledah i divih se. Vrata otvorena. Uđoh. Pedeset para dadoh i dobih šarenu lulicu. Srećan, prvo je zagledah, a potom počeh lizati. Osećah slatkoću. I smejuljih se od radosti. U godinama kad sam počeo da kupujem novine i lulice ja za druge slatkiše nisam ni znao. A bio sam jedan od unuka čuvenog srpskog domaćina. Deca siromašnih, kojih je bilo mnogo, nisu mogla da kupe ni lulicu. Nikada.

Moj deda Živan imao je 21 godinu kad je „Politika” počela da izlazi. Dnevni list „Politika” u domaćinskoj kući jednog srpskog seljaka bio je poznat i čitan, počev od mog dede Živana P. Jovića, iz koceljevačkog zaseoka Jovića Mala, preko potomaka, sina učitelja, brojnih školovanih unuka, predstavljajući glavno izvorište znanja i prosvećenosti. Sve do mene, kome povremeno i objavi ponešto, a prvi napis još 1963. godine.

S radošću ispisah ove redove sećajući se svog čestitog i smernog dede, seljačkog izdanka, njegovog života i naklonosti za saznanjima. On je na vreme shvatio da, pored knjiga koje je čitao (seljaci su govorili „Živan je pročitao pune kanate knjiga”), izuzetan značaj za život i rad njega i svih seljaka ima i „Politika”. Zato je i cenio i čitao celog života.

Deda je imao nesumnjiv uticaj na moje osobine i karakter, kao i školovanje, pa sam mu neizmerno zahvalan. Zahvalnost mu duguju i brojni potomci kojima podari i njihove duše usadi hrišćanstvo i pravoslavlje, koji su za njega bili svetinje. Darova nam i bistri um i zdravu životnu snagu. Potom pravdu i pravičnost, časnost i uljudnost, dobrotu i poštenje. Takođe vrednoću i stvaralačke ruke za sve seljačke poslove i umešnost za druge vrste rada i stvaranja. Svi mi potomci njegovi ponosni smo na svog časnog pretka.

Dodajem još da je po važnosti i interesu za čitaoce „Politika”, kao celovit list, izuzetno značajna. Još su važniji razni feljtoni, ali mi se čini da su najvažniji specijalni prilozi. Sve naznačeno, uz mnogo napisa i prikaza, dragocena su i nezamenljiva saznanja svim čitaocima. Saznanja iz „Politike” su moć koja savlađuje sve nazadne snage, proširuje vidike, nalazi rešenja za probleme, odgovore na pitanja. Takođe su osnova prosvećenosti i kulture savremenog čoveka.

Ljubomir Iv. Jović,
pravnik u penziji