Čovek snuje, Bog odlučuje

Često čujemo da se nešto desilo slučajno, odnosno neplanirano, iznenada, bez kakvog vidljivog razloga. Na taj način obezvređuje se smisao i značaj onoga što se tako dogodilo. Jer, nije učinjeno po ljudskom planu, ciljano. 

Verovatno se svakom dešavalo da nekud krene, a ne da mu se da ide ili da preduzme nešto da radi, a ne da mu se da radi kako bi želeo. U upornosti svojoj on istrajava u zacrtanoj nameri, nastavlja s onim što je započeo. A kad istraje u tome, kad učini ono što je naumio, shvati da bi bolje bilo da to nije ni preduzimao, da je poslušao onu „nečujnu poruku”, kojom je odvraćan da odustane od svoje namere.

Nevidljiva ruka

I obrnuto takođe važi: svakom se desilo da učini nešto što nije planirao, a to se onda pokaže da je dobro. Kao da ga je neka „nevidljiva ruka” povela da to učini.

Većina ljudi će reći da se, i u jednoj i u drugoj prilici, na isti način desilo – „slučajno”, samo što mnogi ne shvataju zašto se tako desilo i ne shvataju suštinu te reči.

Dobro je ako se tako dešava – slučajno. Jer, to onda znači da se dešava – s lučom (s-luča/jno). Na to ukazuje sama etimologija reči slučajno. Luča je – svetlost. Dakle, ono što se na taj način dogodilo – pokazano je svetlošću. A to može biti samo od Onoga ko je svetlost ili od onoga ko pripada svetlosti.

Narodna izreka kaže: „Čovek snuje, Bog odlučuje”. Na taj način prenosi se saznanje da je iznad svega – Promisao Božji. Veliki pravoslavni bogoslovski enciklopedijski rečnik daje objašnjenje da je Promisao Božji „božanska delatnost u zemaljskom životu koja čuva svet i usmerava ga predodređenom cilju postojanja”. I još se kaže da je to „neprestano delovanje svemogućnosti, premudrosti i blagosti Božje kojom Gospod čuva biće i snage tvari, usmerava ih dobrim ciljevima, potpomaže svako dobro, a zlo, koje nastaje udaljavanjem od dobra, preseca i preobražava ga u dobre posledice”.

Prema hrišćanskom učenju, čovekov pravi rođendan nije onda kada se telesno rodio, već onda kada se duhovno rodio, kada je kršten. Pri Svetoj tajni krštenja, novokrštenom Bog dodeljuje anđela čuvara, koji će da brine o njemu, da ga čuva i spasava. Koliko puta se samo čuju ovakve reči: „Sami Bog me spasao!” ili „Sačuvao me moj anđeo čuvar!”

Čuje se takvo objašnjenje povodom raznih životnih situacija u kojima se čovek nađe, pa i onda kada u datom trenutku treba da izusti pravu reč. Čovek je izgovori, a onda bude „začuđen” kako da se baš tada „seti” te prave reči, koja ga izbavlja iz nevolja.

Hrišćanin za to će dati objašnjenje, podsećajući na biblijski događaj kada Isus upućuje na put Dvanaestoricu apostola; On predskazuje šta ih čeka, pa im daje ovakva uputstva: „Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove. Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi! A čuvajte se od ljudi; jer će vas oni predati sudovima, i po sinagogama svojim tući će vas. I pred starešine i careve vodiće vas mene radi za svedočanstvo njima i neznabošcima. A kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti iz vas.”

Sveti Pajsije Svetogorac (1924–1994) kazujući kako je Božjim promislom uvek dobijao pomoć kada mu je bila potrebna, veli i ovo: „Mi se moramo pobrinuti i nastojati da udovoljimo Bogu i bližnjima; ne smemo biti preokupirani sopstvenim potrebama, jer će se Bog za njih pobrinuti. Postoji prećutni duhovni dogovor između Boga i čoveka. On će brinuti o nama, dok ćemo se mi, sa svoje strane, truditi da živimo saglasno Njegovoj volji.”

Sveti otac Pajsije napominje da Božji promisao „natkriljuje svaki vid našeg života”.

Promisao Božji je uvek i vidljivo prisutan u životima pravednika, dok je u životima grešnika samo povremen, a nekada ga uopšte i nema. Bog ponekad napušta grešnike kako bi njihova duša stekla smirenje u životnim nedaćama i privremenom i prividnom odsustvu Božjem; to može učiniti da se probudi njihova vera i ljubav prema Bogu.

Po Božjoj volji i dopuštenju

U „pomoć” koja se iznenada pojavljuje sigurno je svako mogao da se uveri. Biva da baš onda kada treba da uradite nešto što je dobro, da, u tom trenutku, neočekivano, „pomoć” stigne odnekuda, često baš u onoj meri koliko je potrebno. Dešava se i to da se, baš tada, setite nečega što vam može biti od pomoći, nečega što možete za to delo koristiti. Primera radi – iz ličnog iskustva ovog autora – kada nešto pišete ili kada želite do nekog saznanja da dođete, setite se neke davno pročitane knjige, a ona kao da se odnekud stvori tu pred vama; čujete baš u tom trenutku nešto što vam može pomoći ili se desi nešto što će vas navesti na to čime se bavite... Često nam se u odlučujućem trenutku kaže šta treba da činimo.

Srpska reč slučajno ima isto poreklo kao i ruska reč slučitьsя, što znači: desiti se, dogoditi se. Dešava se, događa se – sa svetlošću. S promislom Božjim. Po Božjoj volji ili po Božjem dopuštenju. Samo što mnogi to neće da vide.