Stotinu godina Avrama Avramovića

Avram je prvi srpski i jugoslovenski pilot koji je doživeo stotu. Još važnije je da je još uvek mentalno i fizički vitalan. Iako izlazi sve ređe, preko interneta je u stalnom kontaktu sa svojim bivšim kolegama i prijateljima, ni dan-danas se nije odrekao velike pasije – fotografije. Na pitanje u čemu je tajna njegove dugovečnosti i zdravlja, lakonski odgovara:

– Kao prvo, možda i najvažnije, jesu geni. Zatim bih dodao da u mladosti treba misliti na starost, koja je neminovna. Tu, pre svega, mislim na zdrav život, zdravu ishranu, život bez cigareta, alkohola i drugih poroka, i s druge strane, na redovno bavljenje sportom, naravno rekreativno.

Školovanje u Čkalovu, pa u Majamiju

Prisećajući se duge i prebogate karijere, koju je započeo u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, kaže da nikada nije ni razmišljao o tome da bude pilot.

– Kao dečak želeo sam da budem šumarski inženjer, ali su rat i partizanski pokret uticali na to da izaberem sasvim drugačiji put. U vazduhoplovstvo sam ušao pred sam kraj Drugog svetskog rata, u kome sam učestvovao kao partizanski borac. Kada su u jedinici pitali ko hoće da bude pilot, javio sam se bez premišljanja. Računao sam da će to biti kurs od mesec-dva, posle čega ću otići na front i kao pilot nastaviti borbu – priča naš sagovornik.

 Put do toga, međutim, bio je dosta duži i teži. Pamti da su nakon što su se okupili u sabirnom centru u Beloj Crkvi formirana dva bataljona za školovanje svih profila letača za potrebe ratnog vazduhoplovstva – od pilota do inženjera naoružanja, mehaničara, navigatora...

– Krajem 1944. otišli smo u SSSR. Moja grupa je raspoređena u Čkalov, kako se od 1938. do 1957. zvao Orenburg, grad na jugozapadu Rusije, na ušću reke Sakmare u Ural. Putovali smo dvadeset i nekoliko dana. Tamo smo prošli teorijsku, zatim letačku i na kraju borbenu obuku. Leteli smo na IL-2. Prvi iz grupe obavio sam samostalni let. Nakon dve i po godine, koliko smo proveli u SSSR-u, u jesen 1947. vratio sam se u Jugoslaviju i kao školovani pilot raspoređen u 421. vazduhoplovni puk u Nišu. U Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu ostao sam do 1953. godine, odakle sam s mesta pomoćnika komandanta puka za tehniku pilotiranja, zajedno s nekolicinom kolega, među kojima su bili Ljubiša Stanković i Miroslav Mihailović Beli, premešten u Jugoslovenski aero-transport.

Kapetan Avramović je u JAT-u ostao do 1973. godine. Najpre je bio kapetan na DC-3, i kasnije, kako su pristizali novi, veći i savremeniji avioni, on se školovao i preuzimao komande aviona Il-14 i konver C-330 i C-44O.

Kao iskusan pilot dočekao je dolazak prvih mlaznih aviona. Bio je u prvoj grupi pilota koja se 1961. u Cirihu školovala za karavelu. Istovremeno, školovao se za instruktora letenja i kasnije će kao instruktor obučavati brojne JAT-ove posade. Kada je JNA, za potrebe predsednika Tita, kupila karavelu, kapetan Avramović je obučio i prvu vojnu posadu, u kojoj su bili major Nikola Žutić, kasnije general i kratko vreme komandant JRV-a, i Živojin Maglić, koji je docnije poginuo u avionskom udesu na Maganiku.

Karijeru u JAT-u završio je kao kapetan na B-707. Na školovanje za ovaj tip aviona otišao je u prvoj grupi pilota, februara 1970. godine. Najpre u Njujork, na teorijsku obuku i kasnije u Majami. Bio je šef pilota i praktično vođa te grupe. Kao takvom, pripala mu je čast da 19. maja 1970. obavi prelet ovim avionom iz Njujorka do Beograda. Ukupno za komandama aviona na tom letu: 9 sati i 15 minuta. Dolaskom B-707 Jugoslovenski aero-transport počeo je da razvija dugolinijski saobraćaj i, istovremeno, time je počeo najuspešniji period u razvoju kompanije.

U školskom centru JAT-a bio je šef instruktora. Insistirao je na poštovanju strogih vazduhoplovnih pravila i procedura, posebno na disciplini, ali i na unapređenju pilotske profesije i usluge. Na njegovu inicijativu JAT-ovi piloti su na međunarodnim letovima počeli da se putnicima obraćaju na engleskom jeziku.

Posle JAT-a, šest meseci je leteo u „Transaviji”, ćerki holandske kompanije KLM, i gotovo deset godina u „Rojal Er Maroku”. I tu je bio među prvim jugoslovenskim pilotima koji su leteli za neku inostranu kompaniju. Pre njega je u „Er Maroku” leteo Đura Merković, takođe bivši JAT-ov pilot, na čiji poziv je i došao u marokansku kompaniju. Kasnije su im se pridružili Petar Popović – Pop Garagan, Srećko Lajnveber Lajmi, Mihailo Petrović Ciga, Petar Balog Pišta i nakratko Rajko Nagulov.

Avram je najpre leteo na karaveli da bi kasnije preuzeo komande na B-707, kojim je leteo u interkontinentalnom saobraćaju. Kako kaže, bile su to najlepše godine u njegovom životu, u kojima su kapetani civilne avijacije u Maroku imali status koji se značajno razlikovao od onog koji su imali u socijalističkoj Jugoslaviji, i uslove rada i života koji su bili idealni.

Više od 22.000 sati letenja

Avramović je za trideset godina letenja u civilnom vazduhoplovstvu, od čega dvadeset godina u JAT-u i kasnije više od deset godina u inostranstvu, sakupio više od 22.000 sati letenja. Kada se to podeli sa 24 – brojem sati u danu i sa 365 – brojem dana u godini, proizilazi da je u vazduhu proveo neprekidno dve i po godine.

Još dok je bio u JAT-u, 1962. dobio je diplomu za preletenih dva miliona kilometara. Poređenje radi, budući da je obim Ekvatora 40 i nešto hiljada kilometara, on je za 9 godina letenja 50 puta obleteo oko zemaljske kugle. Pri tome treba imati na umu da su u to doba klipni avioni za 50 i više odsto bili sporiji od sadašnjih mlaznih aviona i da su linije na kojima su ti avioni bili daleko kraće – pa je trebalo zaista puno letenja da bi se prevezao jedan milion kilometara – što se u JAT-u u to doba uvek obeležavalo prikladnim svečanostima.

Kasnije se nalet u avijaciji nije merio u kilometraži, već u časovima letenja.

Nakon penzionisanja, Avram se vratio u Beograd i gotovo četrdeset godina uživa u zasluženoj penziji. Veoma često u društvu bivših kolega pilota, godinama je bio redovan i počasni gost novogodišnjeg okupljanja penzionisanih pilota JAT-a kao i na svečanostima u Aero-klubu, povodom dana vazduhoplovstva, slave Svetog Ilije.

Ne samo kao najstariji, već pre svega po onome što je za radnog veka i kasnije ostavio za sobom, veoma je poštovan i omiljen među kolegama pilotima. Na predlog Udruženja linijskih pilota Srbije, nosilac je letačkog priznanja u Srbiji: počasnog letačkog znaka, koje dodeljuje Ratno vazduhoplovstvo i jedan od prvih laureata medaljona „Zlatni velikan” – Udruženja linijskih pilota Srbije. 

Izazov za avio-kompaniju

– Dugolinijski saobraćaj je veliki iskorak za svaku kompaniju. Nije u pitanju samo novi avion za takvu vrstu saobraćaja, koji po prirodi stvari treba da bude i veći i komforniji od aviona za kraće linije. Kada smo mi u JAT-u uveli B-707, umesto osamdeset putnika, koliko je primala karavela, da bi se napunio ovaj novi avion, trebalo je obezbediti stotinu putnika više po letu. Važno je da smo mi tada imali, a i danas imamo putnike za te letove. Sećam se kada smo se mi pojavili u Čikagu, Torontu, Sidneju. U svim tim mestima u kojima je tada bila jugoslovenska, a danas srpska dijaspora, dočekivali su nas s ogromnim oduševljenjem. Mislim da se tu nije ništa promenilo. Ja bih lično voleo da „Er Srbija” postigne sve ono što je bio JAT, i mnogo više – poručuje pilot.