Arije kao suvenir

Ni sam nisam bio daleko od česte tvrdnje naših ljudi da ne vole operu, sve dok se tokom jednog putovanja pre gotovo četiri decenije to nije potpuno promenilo. Jednog toplog avgusta stigli smo iz Firence u Veronu, smestili se i krenuli u grad. Pred arenom velika gužva. Nešto se dešava... Saznajemo da je te večeri na repertoaru opera „Trubadur” Đuzepa Verdija. U trenu smo odlučili da to ne propustimo, svesni da su karte sigurno već odavno rasprodate.

Ma, ovo je organizovana zemlja, sigurno i ovde postoje tapkaroši, proradilo je moje beogradsko iskustvo iz vremena kada je to kod nas bio priznat „zanat”. Pokazalo se da sam to dobro predosetio i ubrzo smo uspeli da kupimo dve karte po sasvim pristojnoj ceni.

Arena u Veroni prima oko 30.000 ljudi i sve je te večeri bilo prepuno. Italijani su veliki ljubitelji opere, ali ima i stranaca. Došli su s raznih strana, čujemo kako su kupili karte još pre šest meseci, došli su samo zbog predstave iz Milana, Rima... Izvanredna muzika i glasovi, horovi, kostimi, scena, radnja... Možda početnik u svetu opere treba da krene od baš ovakve predstave, da bi kasnije lako mogao da prepozna o kom nivou pevanja je reč. Na kraju su svi gledaoci upalili po sveću i sve je postalo veličanstveno, uz gromoglasni, dugi aplauz.

Garancija marokanskog tapkaroša

Te večeri sam postao poklonik opere i na brojnim putovanjima nisam propuštao priliku da posetim operske kuće.

Umoran od celodnevnog bazanja po Parizu, nekoliko minuta pre osam sati uveče našao sam se pred starom pariskom operom. Ljudi uveliko ulaze i sam sam krenuo u tom pravcu. Bez karte, naravno, čak ne znam ni šta je na programu, ali imam ideju da se negde smestim. Možda na stepenice? Prolazim prvu barijeru, ali ne i naredne dve kontrole. Blagajna je, naravno, odavno zatvorena.

Pred zgradom se nalazilo još nekoliko ljudi, među njima i jedan koji ima nekoliko karata. Očito profesionalac. Prišao sam i pitao da li su karte ispravne.

– Gospodine, ja sam Marokanac – dobio sam čvrstu garanciju i posle kratkog i britkog cenkanja kupio sam ulaznicu, ozbiljno ispod cene, jer tada se već radilo o sekundama do početka opere.

Davala se opera „Krunisanje Pompeje” Klaudija Monteverdija. Dobio sam mesto na trećoj galeriji, blizu plafona na kojem je Šagalovo remek-delo. Iako sam bio u drugom redu, sjajno se sve videlo i čulo. Pevali su na italijanskom, titl je bio na francuskom, pa sam uspeo da pratim i radnju. Do mene, desno, sedela je dama srednjih godina, besprekorno doterana, a na mestu do nje momak koji je povremeno izlazio, pa ulazio, pa opet izlazio...

Na pauzi između činova tek sam uspeo da stvarno osmotrim i prelepu zgradu pariske Garnije opere. I danas mislim da je najlepša na svetu. Na pauzi se toči šampanjac i vino, ko šta želi, i, naravno, odmah se plaća na licu mesta.

Na pauzi su se opet do mene našli ona dama i mladić, njen nećak Lajonel. Oni su Amerikanci. Izvinjavala mi se i objašnjavala kako je Lajonelu dosadno, da je mlad, da ne razume operu... U drugom činu opere Lajonel nastavlja po starom. Ulazi, izlazi....

U zdanju Opere u Sofiji toliko smo se odomaćili da sam 1994. godine jednom prilikom konstatovao da su u publici sve sami stranci! Supruga me je podsetila da smo i mi stranci. Bugari imaju odlične operske pevače, neki su i vrlo čuveni, ali su mahom van zemlje. Bez obzira na to, sve predstave su bile vrhunske: „Čarobna frula”, „Madam Baterflaj”...

U Buenos Ajresu posetio sam čuveni teatar Kolon (Colon), odnosno Kolumbo, najčuveniju opersku kuću Južne i Centralne Amerike. Monumentalna zgrada, ogromno gledalište na sedam spratova i još nekoliko podzemnih. Gledao sam i slušao neke baletske probe, a kasnije stigao i u kafeteriju, u zgradi. Bilo je potpuno prazno. Kad odjednom dve devojke, koje su nas služile, počeše da pevaju divne operske arije. Rade i studiraju pevanje.

Sada, to je već dobro poznato, mnoge kuće rade slično, da privuku novu publiku.

U Beču ne treba propustiti posetu Državnoj operi (Staatsoper). Na predstavi „Don Paskvale” našli smo se u loži s japanskom, petočlanom porodicom iz Tokija. Beskrajno ljubazni i mi i oni, milina jedna. Shvatili smo i da je najmanje pola publike odnekud iz inostranstva. U pauzi se služilo piće, kolači, sendviči, već prema željama. Redovi, gužva, mada svi učtivi, nema guranja.

Potpuno neočekivano u Peterburgu u veličanstvenom Marijanskom teatru slušao sam i gledao operu „Bečka krv”. U Berlinu sam se namučio da stignem u Bizmarkovu ulicu, u kojoj je Državna opera Nemačke, relativno nova zgrada moderne arhitekture. Nije mi se previše dopala, mada je, verujem, rađena po svim zahtevima dobrog zvuka i preglednosti.

Na repertoaru je bila premijera „Fausta” Šarla Gunoa. Ostalo je malo karata, ali za stajanje. Pomislio sam da nije to više za mene, previše sam „iskusan”. Vrteo sam se po foajeu, pa izlazio ponovo napolje, bližilo se vreme početka predstave, rešenja nema na vidiku. Konačno, nailazi gospodin, ima jednu kartu (a toliko mi je i trebalo), četvrti red, sredina, ne može biti bolje. Međutim, ne dopada mi se cena, a on ne odstupa. Pojavljuje se još jedan potencijalni kupac, ali i odmah odustaje, preskupo mu je. Vreme radi za mene, drugih kupaca nema i na kraju, prodavac nije imao kud, a ja ulazim upola cene!

Šampanjac i vino u pauzi

Predstava je bila izuzetna, vodeću melodiju i sada čujem, kad zažmurim. Publika je bila fantastično doterana, verovatno sam bio jedini stranac, druge nisam primetio. Na pauzi, svuda na okruglim stolovima već je bio natočen šampanjac. Ko neće šampanjac ili mu je preskupo, može dobiti čašu vina, po prihvatljivoj ceni.

Znao sam da će se u vreme mog boravka u Milanu, u Skali, davati „Karmen” Žorža Bizea. Pokušao sam da dođem do karte tri meseca ranije, ali uzalud, zakasnio sam. Ipak, sat pre početka predstave vrzmao sam se tamo-amo. Najmanje još pedeset ljudi želelo je da uđe i shvatio sam da su slabe šanse i ako se pojavi karta. Dodatan problem, najmanje dvadeset policajaca, što uniformisanih, što u civilu, vrtelo se u istom prostoru.

Ipak, pojavljuje se neko, ali s četiri karte, koje su odmah planule. Jasno mi je da od karte neće biti ništa, ljudi se polako razilaze, ali ne odustajem. Zato što neko kasni, zabunom, puštaju me u foaje. Borim se da uđem i u dvoranu, ali tamo nema ni igla gde da padne. Ipak, muzika se sjajno čula i u foajeu, za tren sam uspeo da bacim pogled i unutra. Odslušao sam uvertiru i spokojno napustio Skalu. Operu „Karmen” slušao sam i gledao više puta, možda ću neki drugi put ući i u Skalu.

Konačno sam stigao i u Budimpeštansku operu, o kojoj sam mnogo slušao od moje drage tetke Katarine, koja je ovde godinama bila redovan gost. Stara, divno očuvana, dostojanstvena zgrada. Davao se „Verter” Žila Masnea. Uživanje je bilo slušati je u publici koja poznaje i voli opersku muziku. Zato ovde vredi doći, a nije ni daleko.

​