Gledali smo kako otac i deda gore u „mercedesu"

Savo Stijelja, policajac zaposlen u MUP-u Srbije imao je osam, a njegova sestra Aleksandra tri i po godine kada je 4. avgusta 1995. godine počela vojnopolicijska operacija „Oluja”. Njihova majka Vedrana bila je u devetom mesecu trudnoće. Rođeni su u Benkovcu, a živeli su u selu Zagrad sa roditeljima, babom i dedom.

Kada su granate počele da padaju po Benkovcu, a reke izbeglica iz okolnih sela da se slivaju u glavnu izbegličku kolonu, koja se kretala od Knina prema Bosni i Hercegovini, po dvorištima i livadama sela Zagrad padali su leci. Na njima je pisalo da Glavni štab Vojske Republike Srpske Krajine poziva narod da se evakuiše u rejon Drvara. Kasnije se ispostavilo da je letak bio obmana Hrvatske vojske, a dokazi o tome postoje u bazi Haškog tribunala koji nije smatrao da je „Oluja” bila zločin.

Na hrvatskom radiju i televiziji emitovane su vesti da je u toku vojnoredarstvena operacija, da je uočeno da građani srpske nacionalnosti beže u BiH, ali da ih Vlada Hrvatske poziva da ostanu na svojim ognjištima. Kasnije će se ispostaviti da je i to bio deo Tuđmanovog plana sa brionske sednice da se Srbi tobož pozivaju da ostanu, a u stvari im se daje informacija kuda da se izvlače i odlaze, koji je put prohodan, pa kad pođe njihova vojska, za njima će i narod.

Tako su u strahu koji se panično širio i meštani Zagrada 5. avgusta vozilima, traktorima, zapregama, a neki i peške, krenuli ka putu koji vodi u Bosnu. Komšije su smestile stare i decu svojih suseda kod sebe u vozila, snalazili se kako su znali i umeli. Na izlasku iz sela na glavni put, kojim se od Knina već celu noć i dan kretala gusta kolona izbeglica, čekali su nekoliko sati da se, korak po korak, uključe.

„Kolona je bila nepregledna. Kada se napred ukaže uzbrdica ne vidi se čelo kolone, a kada se okrenete nazad ne vidite kraj. U koloni traktori, konjska zaprega, mali kamioneti, putnička vozila, ali i pešaci. Kretala se sporo. Kada se neko vozilo pokvari ili se zaustavi, cela kolona iza stane dok se to ne raščisti. Izgleda da se ljudi u panici nisu setili da ponesu vodu, a mnogi ni hranu”, priseća se Savo Stijelja.

Pamti da je kod oca i dede primetio olakšanje kada su prešli u Bosnu.

„Ne sećam se mesta gde smo ušli, ali sam kasnije saznao da je to bio Kulen Vakuf. Tuda je prolazio jedini put od Knina ka Banjaluci. I ljudi su tada stajali pored puta, po livadama da se odmore, smatrajući da su sada u drugoj državi bezbedni. Tako smo, posle jedne pauze, majka koja je bila trudna, sestra, baka i ja prešli u veliki kamion koji se kretao sve vreme ispred nas, a deda i otac su ostali u automobilu. Pridružio im se jedan komšija koji je pošao peške. U kamionu je bilo naših rođaka, žena i dece koji su sedeli na klupama, a za trudnu majku je bilo bolje jer je mogla da leži na daskama”, priča Savo Stijelja.

Jednog trenutka, a kasnije će saznati da je to bilo nakon što su prošli Bosanski Petrovac i već duboko ušli u Bosnu, zatresao se kamion. Začula se jaka eksplozija. Podigla se prašina i crni dim.

„Nastala je vriska i cika, zapomaganje, leleci. Neko me je vukao za ruku, toga se sećam, jako me je vukao. Našli smo se na cesti i to ispred ’mercedesa’ moga oca koji je goreo. Leva vrata su bila otvorena a unutra su u plamenu sedeli moj otac Mirko i iza njega moj deda Branko. To je onaj ’mercedes’ koji se vidi kako gori na snimcima. To je slika koja mi se urezala i koju nosim sve ove godine”, govori Savo.

Seća se i da su bežali ka šumici u brdu iznad puta i tamo se sakrili. Majka je bila ranjena u ruku i vezali su joj neke krpe. Zatim su policajci došli po njih. Vratili su ih na put, a ona ista nepregledna kolona nastavila je dalje, zaobilazeći vozila u plamenu.

Kasnije je saznao da je majka prevezena u Banjaluku, pa u Novi Sad, gde je rodila njihovu mlađu sestru Tatjanu koja sada ima 28 godina. Nažalost, odmah po porođaju, Vedrana je preminula. Lekari su govorili da je uzrok smrti očigledno jak stres usled bombardovanja i strah za opstanak nerođenog deteta. Do porođaja nju je održavao samo nadljudski napor za očuvanje života deteta.

„Moja porodica se tako ugasila, a sada imam svoju. Bio sam u rodnom mestu posle okončanja rata. To je sada pustahija. Nema naroda, osim u grobovima. Ipak, čoveka vuku koreni. Kada tamo kročim, osećam se nekako uzemljeno, kao da sam na svome i kao da sam već sto godina tu, a nisam bio duže od prvih osam. Moja porodica nikoga ne mrzi, ali spoznali smo šta se desilo i zašto, i pamtimo, jer zaborav bi nas odveo naivnosti ponavljanja već doživljenog”, nastavlja Savo.

Ne mrzi, kaže, ni one koji su pucali na kolonu, ni one koji su to naredili, omogućili i sve ove godine ćutali.

„Ali smatramo da je neophodno da se zločin presudom žigoše i odgovorni osude kako bi se u budućnosti neki drugi teže odlučili na slično. Time bi i žrtve svoje rane previle i utehu dobile. To bi bila pravda bez koje nema suživota među ljudima i narodima”, zaključuje Savo.

Njegova sestra Aleksandra koja danas živi sa porodicom u Nemačkoj, imala je tri i po godine i malo toga pamti.

„Sećam se majčinog vrlo jakog zagrljaja i vriska žena. Danas kada me neko malo jače, prijateljski zagrli, obuzme me strah, što je izgleda posledica traume. Sledeće što pamtim je da gledam u automobil kako gori. To je, kasnije shvatam, vozilo u kojem su stradali otac i deka. Baka mi je pričala da narednih godinu i po dana skoro svaki put kada nešto pojedem, povratim. Kada sam odrasla i spoznala šta se tu desilo, kada sam posle 20 godina posetila rodno selo u opljačkanoj kući našla sam na prozoru male patikice za koje mi je tetka rekla da su moje”, priča Aleksandra.

Ona često javno govori o Petrovačkoj cesti.

„Vidim da se mnoge žrtve plaše Hrvatske koja jeste moćna zemlja. Čujem da se i neke sudije plaše da sude ovaj slučaj. Razumem to. Srbija je još slaba država, ali polako. Ja za svaku godišnjicu ’Oluje’ objavim neku fotografiju i budem iz Hrvatske zasuta salvom uvreda i monstruoznih ozbiljnih pretnji, ali ne odustajem. Ljudi treba da znaju šta se dogodilo i da veruju u konačnu pravdu, iako je život čovekov nenadoknadiv”, kaže Aleksandra Stijelja.

Dorotea Čarnić