Arheološko blago Srbije na pijaci u Beču

Specijalno za „Politiku”

Svaka starina deo je identiteta, ličnog ili zajedničkog. Ili oba. Ali i izvor saznanja, često jedini. I kada se istrgne iz mesta nalaženja, i nestane kroz tajanstvene kanale šverca antikviteta, ti identiteti i znanje ostaju trajno oštećeni. Što posebno važi za opustošeni Balkan koji je već dugo i prostor tranzita krijumčarenih starina ali i izvorište. Jedna tezga na popularnoj pijaci u Beču pokazala je šta sve Balkan još krije u svome tlu.

Subotom bečki Našmarkt, obaveznu tačku turističkih bedekera zbog dobrih restorana, začina i drugih gurmanluka koji se ovde slivaju iz svih delova sveta, okupiraju prodavci starina. Probijajući se među tezgama i raznolikim jezicima, istražujemo ovo more naseljeno starim servisima, prozirnim japanskim porcelanom, stotinama džepnih satova, oružjem, gas-maskama i paketima za prvu pomoć iz doba Velikog rata, ali i uljima na platnu s motivima hercegovačkog krša i starim mostom u Trebinju, ćiriličnim dokumentima, medaljama...

I taman kad shvatiš da je dobar deo izlagača baš sa Balkana, spaziš tezgu, malu, a roba – ozbiljna antika. Vinčanske figurine, kasnoantički zarđali šlem, novčići među kojima i srebrnjak Aleksandra Makedonskog, veoma lepe rimske staklene bočice, maske, mermerna konjanička ploča, rimska bronzana vojnička diploma potpuno gravirana natpisom u kome se pominju i „veliki Antonini” a kakvu su dobijali ondašnji veterani prilikom penzionisanja... Prepoznaješ govor prodavca, krišom slikaš dok zapitkuješ za cene, pitajući se u sebi – da li je sve ovo original i ako jeste, kako je stiglo tu.

Adam Crnobrnja, predsednik Srpskog arheološkog društva, kaže da je teško na osnovu fotografija snimljenih na pijaci tvrditi išta pouzdano, ali da je prilično siguran da bar vinčanske figurine nisu autentične za razliku od nekih drugih izloženih predmeta: „Prilično sam siguran da su lažne. Urezi deluju kao da su čačkalicom rađeni. Poput suvenira koji se prodaju u Vinči. Međutim, neki predmeti na ovoj tezgi su po svoj prilici originalni.”

Jedan veliki kolekcionar s kojim smo razgovarali, slaže se da je nešto falš roba, ali štošta je – original: „U pola zbirke bih se opkladio da su ove vinčanske figure, mermerne glave, kao i šlem lažni. Ali Bahus je autentičan, staklene boce, fibule i lampe takođe, novčići. A i ova bronzana ploča – rekao bih da je autentična, i zaista vredna.” 

Jedna takva je nedavno prodata baš u Austriji. Šverca, dakle, ima, a ima i falsifikata. Razgledamo na bečkoj pijaci srebrnjak s likom Aleksandra Velikog – originalni na numizmatičkim sajtovima vredi kao i na ovoj tezgi – oko 220 evra i više. Ali dobar falsifikat se može naći na bugarskim sajtovima za 12 leva (oko šest evra) uz preporuku da bi njime bila lepo dopunjena kakva zbirka.

Balkan je odavno zona tranzita, naročito iz ratnih područja. Bugarska policija je 2015. godine otkrila u Šumenu magacin prepun nemerljivo vrednih starina iz vremena Rima ali i predrimskog doba, iz Sirije, dakle u vreme kada je Islamska država bila na vrhuncu a antikvitete koristila kao izvor prihoda, treći po značaju za njih. Bugarski istražni organi su postigli opet veliki uspeh, otkrivši nakon višegodišnje istrage još jedan magacin sa milionski vrednim starinama, ovog puta baš s bugarskih nalazišta. Nedavno je Carina Srbije zaplenila na Horgošu set novčića, keramičke lampe i figure, skrivene u kutiji s konditorskim proizvodima.

Našmarkt nije novost na tržištu starina – sajam je kao i svaki drugi sličan, sve je legalno. Ali problem je kad se na takvim pijacama pojavi tezga poput ove, i što su pojam tzv. bečke pijace počeli da koriste šverceri kao način da legalizuju svoju robu i upute je u aukcijske kuće. Adam Crnobrnja podseća na jedan od takvih slučajeva: „Kod Kuzmina u Sremu je 2017. godine otkriven grob sa značajnim nalazima i deo njih se našao na aukciji u Nemačkoj. Prodavac je u deklaraciji naveo da je robu kupio još devedesetih na buvljoj pijaci u Beču, ali su naše kolege utvrdile da je to bila laž.”

Koliko je teško otkriti te maglovite puteve i odnose, vidi se i po zbirci od 21 primerka izvanrednog srebrnog nakita i pojasnih kopči iz groba kod Mačvanske Mitrovice koje je 2014. godine, u dva navrata, kupio jedan nemački kolekcionar. Predmeti su pripadali izuzetno značajnom nalazištu, grobu nastalom nešto posle 81. godine nove ere, koji kulturološki pripada Tekija-Bare horizontu pograničnog rimskog sveta obrade srebra. Ove bogate srebrne grobne ponude su najbolji izvor podataka za ratne događaje (sukobi Rima i Dačana) u zimu 81/82. nove ere, ali i za prodiranje uticaja varvarskih naroda. Prave su lične karte zajednice i vremena. E za tu „ličnu kartu” turisti danas prilično plaćaju da je vide, kroz karte za muzeje, suvenire, itd. A lokalitet kod Mačvanske Mitrovice je sada nemoguće rekonstruisati.

Ovo je, dakle, značajan kriminal s mnogo ruku i ozbiljnom hijerarhijom, jer izvoz u inostranstvo i pristup velikim aukcijskim kućama i kolekcionarima imaju samo jači igrači u tom kolu. Pojedine zemlje poput Bugarske, suočene s divljim kopačima koji su mašinama prekopavali tlo i satirali nalazišta (slično je viđeno i kod nas) pokušavaju da odgovore strategijama.

Kolekcionar s kojim smo pričali kaže da je dobar deo antike i praistorije Srbije u sloju do dva metra dubine prilično „očišćen” i da muzeji veoma malo dobijaju. Adam Crnobrnja ne deli to mišljenje u potpunosti (tako se pričalo godinama za „Viminacijum” i još neka nalazišta, a sada se vidi šta sve tamo još uvek ima), ali se slaže da su neki lokaliteti potpuno opustošeni. Ušće kod Obrenovca, na primer. O kolikoj je šteti reč vidi se i po zatvorenoj grupi na društvenim mrežama od 15.000 članova koji razmenjuju podatke o lokalitetima, nalazima.

„Neka svako od njih iskopa po samo jednu rupu i rasproda nađeno”, kaže Crnobrnja.

Može se to praktično sagledati ako se sazna koliko bilo koji od velikih muzeja, pa i bečkih, zaradi godišnje na kartama od turista. Ali mimo toga, postoji jedna vrednost koja je iznad svega – ona koja nam otkrije tajne života iz doba kad je predmet nastao i ugradi se u naš identitet. Ta nema cenu.