Mi više ne volimo fudbal

Retko imamo priliku da uživo gledamo velike timove, pa zato treba da se zabrinemo što je slavni Ajaks u Beogradu privukao samo 6.000 gledalaca. Razume se, da su protiv njega umesto Borca igrali Partizan ili Crvena zvezda stadion bi bio pun.

Iz toga proističe da se kod nas na utakmice ne ide zbog fudbala i dobre igre, nego nas zanimaju samo „naši”, tačnije njihova pobeda. Savez, klubovi i ostale fudbalske organizacije verovatno u tome ne vide bilo kakvu svoju odgovornost, možda čak smatraju da je prirodno da svako brine samo o sebi.

Na žalost, nezadovoljavajući odziv publike na Ajaksovo gostovanje je očigledna potvrda da su istinske ljubitelje fudbala s tribina istisnule interesne grupe, čija je uloga da budu 12. igrač „svog” tima u hajci na bodove. Mi više ne volimo fudbal, bar ne onako kako ga su ga volele generacije naših očeva, dedova i pradedova.

Sada uopšte nije bitno kako se igra, pa zato u domaćim ligama nema, što se kaže, ni šta da se vidi. Zbog toga naša mašta, nekada izuzetno bujna, sada ne može da dobaci dalje od pukog učešća u Ligi šampiona ili na evropskom i svetskom prvenstvu.  

Istina, Ajaksova utakmica s čačanskim Borcem u Kupu Uefe se poklapala s televizijskim prenosom Partizanove u Temišvaru. Međutim, Ajaks uživo je, ipak, profesor sa čijeg predavanja ne bi trebalo da se izostane. To pogotovo važi za sadašnje i buduće igrače i trenere.