Kada bi ceo svet plesao ratova i mržnje ne bi bilo

Volim da rizikujem. Posebno kada su izbori naslova za predstavu u pitanju. Tako je i sa predstavom „Zidanje Skadra”, milina uz suze, kaže koreograf Miloš Isailović

Epovi su poznati po, rekao bih, „iskrenosti”. Način i jezik kojim je pisana svevremena pesma „Zidanje Skadra” samo su osnovni pokretači da daš sebe i budeš deo nečijeg razmišljanja. Nekoga ko je mnogo pre mene, nas živeo umetnost. Ovaj kratki ep, prelepa pesma, narodna tragedija, poseban je izazov. Ništa lepše do sada nisam kombinovao u koreografskom radu.

Koreograf i baletski igrač Miloš Isailović vrele julske dane provodi radno, u probnoj sali Bitef teatra, a ovako je za „Politiku” komentarisao svoj novi umetnički iskorak, plesnu predstavu „Zidanje Skadra”, čija premijera će biti izvedena u produkciji Bitef dens kompanije 29. avgusta u Budvi na festivalu „Ćirilicom”. Dramaturg je Bojan Đorđev, kostimograf Selena Orb, scenografi Andreja Rondović i Jovana Višnjić. Muziku je pisala čudesna Irena Popović Dragović.

Igraju: Milica Jević Drndarević, Ivana Savić Jaćić, Tamara Pjević, Staša Ivanović, Katarina Anić, Jakša Filipovac i Dejan Bošković

– Predstava „Zidanje Skadra” je nastavak moje saradnje sa Budvom i Crnom Gorom. Kao i svaka plesna predstava i ova najnovija ima cilj da pokretom, telom, igrom objasni gledaocu o čemu se radi. Uvek je izazov preneti neko poznato delo, kao što je i ova pesma, na plesnu scensku priču. Inspiracija u slučaju ovog epa, svakako je za mene posebna, pustio sam mašti na volju da niže pokrete u samom koreografskom čitanju. Pesma je svevremena, otuda je i izazov i odgovornost veća – tvrdi Isailović, koji iza sebe ima bogato scensko iskustvo. Rođeni Lozničanin tokom školovanja u Baletskoj školi „Lujo Davičo”, kao jedan od najtalentovanijih učenika bio je stipendista Baletske akademije u Cirihu. Godinama unazad kao solista Narodnog pozorišta u Beogradu i član Bitef dens kompanije tumačio je glavne uloge u delima: „Labudovo jezero”, „Žizela”, Don Kihot”, „Dama s kamelijama”, odnosno „Božanstvena komedija”, „Magbet”, „Ptice”, koje su mu donele plodnu saradnju sa Eduardom Klugom koju je dalje nastavio u Mariboru gde je pozvan da bude njegov asistent i igrač u ansamblu Baleta Slovenskog narodnog gledališča. Ujedno, Isailović je jedan od dva Srbina koji su zakoračili na scenu Boljšoj teatra u Moskvi.  

– Volim da rizikujem. Posebno kada su izbori naslova za predstavu u pitanju. Do sada sam radio samo, rekao bih, velike, bitne naslove vrlo specifičnih i nadarenih pisaca. I uz svako to delo sam poprilično porastao, puno toga naučio. U pitanju se kapitalna dramska štiva sa velikim uticajem na istoriju same književnosti. Ogromni zalogaji, neko se udavi, neko prepliva. Tako je i sa predstavom „Zidanje Skadra”, milina uz suze – kaže Isailović i dodaje:

– Akcenat je na odnosima. Kada i kako padamo pod uticaje. Koliko i kako se meri snaga muškarca i žene. Imamo odnos žene, vile kao snažnog mitskog bića, i muškarca, jednog od tri brata, spremnog da žrtvuje sopstvenu ljubav zarad očuvanja porodičnog imena. Ima tu mnogo toga – izdaje, ljubavi, podrške, svesnosti. To je nekoliko segmenata koji su me vodili prilikom kreiranja predstave.

Ono što ostaje u glavama svih nas, kako kaže, dok čitamo ovu predivnu epsku pesmu jeste ženska žrtva: najmlađa nevesta. Ta snaga žene, majke, nežnijeg pola, bezgranična ljubav... To mi je bila polazna tačka u samom radu. Odnosno: žena kao žrtva. Pratim prvi osećaj koji mi se javi dok čitam određeno delo. Kakvu povratnu misao mi proizvodi i šta ta emocija radi mom telu. Onda iz tog osećaja pravim pokret i sklapam koreografske sekvence. Uvek idem iznutra. Pratim samo unutrašnji osećaj u svemu. Tako da ću pokušati pokretom da dočaram i ovaj veliki ep.

Kada je rad na plesnoj predstavi, slobodi, kreativnosti u umetničkom činu u pitanju, Miloš Isailović kratko kaže:

– Tu nema granica. Treba plesati i samo plesati. Kada bi ceo svet plesao, kažu, ratova i mržnje ne bi bilo. Da se opet rodim, opet bih izabrao ovu jedinstvenu umetnost. Telo kao glavni alat posla: ne ruke, ili glava, već celo telo. Neprocenjivo.

Miloš Isailović je i umetnik-putnik. Evo kakvi su njegovi dalji plesni iskoraci:

– Uvek stvaram kroz iskustvo, to mi je vodilja za dalji rad, kako mentalni, tako i fizički napredak. Kroz svako novo delo koje stvaram, učim. „Zidanje Skadra” me je potpuno ogolilo, iako imam maštu. Mesece, godine polako pakujem, selektivno, uz osmeh, tako i projekte i karijeru. Posle premijere „Skadra” u Budvi, pa u oktobru u Beogradu, nastavljam put za Sloveniju gde u ansamblu Baleta u Mariboru gostujem kao igrač, čemu se izuzetno radujem. I sa zimom završavam ovu, rekao bih, vrlo poslovnu godinu punu osmeha.