Momak za obična vremena

DA LI JE SOVJETSKA IMPERIJA DOŽIVELA SLOM? Svakako. Da li je Zapad pobedio u hladnom ratu? Nesumnjivo. Da li se većina zemalja bivšeg Varšavskog pakta okrenula ka Americi? Nesporno. Da li u svetu danas ima manje nuklearnog oružja? Ne zadugo.

Dakle, premeštanje jasno definisanog nekadašnjeg bipolarnog sukoba iz vremena hladnog rata u danas mnogo složenije strateško okruženje, pri čemu nijedna prosta formula tipa Sever-Jug, Zapad-Istok, novi američki imperijalizam ili, pak, terorizam-islamizam i dalje ne uspeva da precizno definiše pretnje u 21. veku, a samim tim i ratove 21. veka. Jer, nepoznanica je jako mnogo, a verbalne salve koje ovih dana razmenjuju Vašington i Moskva posledica su celog niza poteza i jednih i drugih.

Naime, pokazalo se da je nemoguće udarati šamare Moskvi stvaranjem sanitarnog kordona oko Rusije dodatnim širenjem NATO-a na istok, i istovremeno negovati konstruktivne odnose sa ruskom vladom. Amerika je sada došla do tačke izbora, ili će zaustaviti novo širenje NATO-a na Ukrajinu i Gruziju, ili će Vašington morati da se pomiri sa daljim pogoršavanjem odnosa sa Moskvom. Biće to, svakako, vrlo težak izbor za novu američku administraciju, jer je Ukrajini, u novoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope, Vašington namenio posebnu ulogu. Zapravo, Ukrajina je zamka za staru Evropu, vezujući Ukrajinu uz Poljsku, pa i Litvaniju, Amerika želi da ojača status Poljske kao trenutno najvažnijeg saveznika SAD u novoj EU izjednačavajući je sa Francuskom i Nemačkom, čime se sprečava koherentna spoljna politika EU. Varšava već duže pokazuje velike ambicije u raspravama oko proširenja EU, Poljska želi da bude predstavnik srednje i istočne Evrope. Igrajući na kartu Poljaka, Vašington je spreman da Poljsku ustoliči za kraljicu nove Evrope. Jedan od načina da se taj cilj postigne jeste da se Ukrajina što više veže uz Poljsku. Projekat nije usmeren samo protiv Rusije, već i protiv Nemačke i Francuske.

Na sve to nova Rusija uzvraća udarce, od trase novog gasovoda koji direktno ide za Nemačku zaobilazeći Poljsku do upotrebe gvozdene pesnice u Gruziji, što sve na Zapadu doživljavaju kao iznenađenje i kao nešto što se ne uklapa u šemu. A pri tome se zaboravlja da je trgovački dug Evrope prema Kini četiri puta veći nego prema Rusiji. Da li je onda neprijatnije zavisiti od ruskih energenata, ili od kineskih majica?

AMERIČKI PREDSEDNIK DžORDž BUŠ polako silazi sa scene. Šta reći o njemu posle dva mandata? Običan momak za obična vremena, za u osnovi duboko konzervativnu zemlju. Uspeo je da igranje na sigurno prikaže kao dobru stvar, Buš je od svoje neartikulisanosti načinio pravu vrlinu. Njegov plan „podele rada u NATO”, intervencije u Iraku i Avganistanu kroz ideju „koalicije voljnih” praktično odvajaju SAD od evropskih saveznika. Njegov naslednik u stranci, bivši mornarički pilot i ratni zarobljenik u Vijetnamu senator Mekejn još je pre deset godina upotrebio reganovsku uobrazilju vezanu za rat i mir: „Predsednik će biti usamljeni čovek u mračnoj sobi kada budu pristigli izveštaji o žrtvama”. Izveštaji pristižu iz Avganistana i iz Iraka, rejting Džordža Buša jedan je od najlošijih rejtinga američkog predsednika uoči odlaska iz Bele kuće. Sve to pokazuje da to što je neko slučajno izabran za guvernera u SAD ne pravi od njega i nacionalnog vođu. Pre nego što je izabran za predsednika Ričard Nikson je bio član Kongresa i otkrio je komunističkog špijuna. Potencijalni kandidati za predsednika SAD svojevremeno su bili i glumac Voren Biti, magnat Donald Tramp i guverner Minesote Džesi Ventura. Doduše, Ventura je služio u mornaričkim „fokama”, ali je bio mnogo poznatiji po tome što je bio kečer koji se oblačio kao žena, Voren Biti je glumio frizere i komuniste, uz put bio je i brat čuvene sestre Širli Meklejn, dok je Tramp tada jurcao po Menhetnu za priglupom Marlom Mejpls. No, i to je Amerika.

RAT U AVGANISTANU SVE JE SUROVIJI, CIVILI SVE VIŠE GINU, a Amerikanci ponavljaju nekadašnje ruske greške. Osnovna je da se Azija ne može civilizovati zapadnim metodama, jer je previše velika i previše stara. Sovjeti su deset godina pokušavali da u Avganistanu urede „narodnu demokratiju”. Nisu uspeli. Sada Amerikanci uz pomoć saveznika pokušavaju da u Avganistanu stvore „običnu demokratiju”. Ne ide. Nesreća Avganistana jeste da se tom državom može upravljati kako-tako, samo ako se vlast u Kabulu ne meša u poslove feudalne i plemenske aristokratije. Drugim rečima, ako se ne pokušava stvaranje moderne države. Jer, svaki pokušaj okupacije Avganistana i stranog upravljanja tom zemljom završava se neuspehom. Vojna akcija nešto je drugo, ona kratkoročno može da uspe, ali je na duži rok beskorisna. U Avganistanu jedan domaći vladar zamenjuje drugog skoro istog, ako ne i goreg. Kralja su smenili komunisti, njih mudžahedini islamisti, njih talibani, talibane opet mudžahedini islamisti. Ko je sledeći?

EU TRAŽI OD TURSKE DA PROMENI USTAV. Skoro 21 godinu Turska čeka da se Evropa prema njoj smiluje, a EU to izbegava, okleva i odlaže prijem. Umesto toga Ankari se nudi tzv. privilegovano partnerstvo, formula Angele Merkel u vreme kada je bila kandidat za nemačkog kancelara. Da li to stanovništvo od 480 miliona ljudi iz 27 država EU strahuje od 72 miliona Turaka, Anadolaca koji već sede na svojim koferima? Plan pregovora EU i Turske sadrži toliko prepreka za Ankaru da će biti pravo čudo ako ih Turska sve savlada. Tu je i misteriozni i rastegljivi paragraf da EU mora biti sposobna za prijem novog člana.

Srećom, nas nema 72 miliona i ne sedimo svi na koferima...