Feljtoni „Politike" kao istorijski dokumenti

Da nije „Politikinih” feljtona brojni čitaoci ne bi saznali za mnoge dokumentovane događaje koje je neko (valjda vlast) namerno ili nenamerno zapretao i krio od šire javnosti. Zato „Politici” svaka čast na odabiru tema koje se obelodanjuju i dokumentovano osvetljavaju mnoge događaje iz naše skore prošlosti. Takvi su i feljtoni „Prećutni zločini nad Srbima, Jevrejima i Romima” autora Nenada Antonijevića i „Nemci i Albanci pod barjakom Skenderbega” autora Dimitrija Frolova, koji široj javnosti otkrivaju kakva su sve zverstva činili Albanci uz podršku nemačke vojske, nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Saznajemo da su od 1941. do 1945. Albanci pobili više od 10.000 ili 12.000 Srba, uglavnom nevinih civila. Masovni pogrom nad civilima, uz sistematsko uništavanje kuća, otimanje seoskih imanja, trovanje pijaće vode, uništavanje voćnjaka i šuma, kao i srpskih bogomolja i grobova, nije bio obelodanjivan, navodno zbog „očuvanja bratstva i jedinstva”.

Zahvaljujući podacima iznetim u feljtonima saznajemo da je između 90.000 i 100.000 Srba proterano ili internirano sa svojih vekovnih ognjišta. Da nije ovih dokumentovanih feljtona, obični građani ne bi znali šta se sve radilo sa srpskim, jevrejskim i romskim življem na KiM. Kad to nije bilo dostupno našim građanima, maltene svedocima svih tih događaja, kako da o tome bilo šta znaju ljudi iz belog sveta koji imaju svoje probleme i svoje posebne interese? Kad sve to nije bilo poznato građanima Srbije, kako da to znaju ljudi iz Evrope, a posebno iz Amerike?

Podstaknut novim saznanjima o skorašnjim zbivanjima na našim državnim prostorima, smatram da bi naši državni organi morali da učine dodatni napor da sva ta dokumentovana građa dospe do najvažnijih faktora u svetu koji se javno zalažu za mir, istinu i pravdu. Valjalo bi da naše državne institucije, pre svega Ministarstvo spoljnih poslova, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, a ne bi suvišno bilo da se u sve uključi i Ministarstvo kulture i informisanja, ove dokumentovane feljtone (ili njihove delove) prevedu, štampaju kao knjige i dostave svetskim organizacijama za mir (Ujedinjene nacije, Savet bezbednosti, akademije nauka, pojedinci koji se bore za istinu). To bi bio najmanji državni trošak, a postigao bi se najefikasniji način obaveštavanja svetske javnosti o tome ko su i kakvi su bili Albanci boreći se, navodno, za slobodu.

Šteta je da podaci iz dokumentarnih feljtona ostanu samo „slovo na papiru” bez dostupnosti široj svetskoj javnosti. Kad bi se istini pogledalo u oči verovatno bi se drugačije ophodili i svi zapadnjački „borci” za albansko stanje stvari. Ostaće sve bez odjeka ako naše nadležne državne službe sve gledaju nezainteresovano i čekaju da im neko drugi odrađuje aktivnosti koje su njihov zavetni posao. Da zlo bude veće, i u 21. veku nastavlja se albansko zatiranje srpskih znamenja po KiM, pred očima vaskolikog sveta.

Jovan Vuković,
Nova Pazova