Daleko je bipartizam

Odluka Tomislava Nikolića da napravi svoju stranku, a da odustane od odlaska u penziju i pečenja rakije u Bajčetini kod Kragujevca, napravila je i kopernikanski obrt u priči o ukrupnjavanju političke scene Srbije i njenom svođenju na tri do četiri stranke. Oni koji su mislili da će poslednji parlamentarni izbori biti gubilište za stranke, sada menjaju stav. Drugačije misle i oni koji su zahtevali sabornost od partija, da se sve okupe oko jednog stožera (Vojislav Koštunica) i sada govore o neverovatnoj koncentraciji vlasti u rukama Borisa Tadića.

Đorđe Vukadinović, glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”, kaže da je prognoza da će se srpska politička scena ukrupniti bila preuranjena. On jeste za ukrupnjavanje, ali nije za bipartizam. „S mnogo stranaka se komplikovanije prave vlade, ružno je i za oko što ih ima mnogo ali je manje štetno za društvo.”

Vukadinović kaže i da je dvadesetak stranaka aktivno, ostale postoje samo na papiru. Samostalnom prelasku cenzusa može da se nada pet-šest partija. „Američki i britanski model s dve partije koje se smenjuju na izborima važi za stabilne demokratije i to je radikalno ukrupnjavanje. U našim uslovima nisam siguran da li bi bipartizam dao dobre rezultate zbog političke tradicije i odsustva političke kulture. Bipartizam bi pre bio osnov za stvaranje građanskih sukoba.” Vukadinović kaže da bi balkanski bipartizam mogao da se završi sukobima ili krvoprolićem i za to navodi primere Karađorđevića i Obrenovića, četnika i partizana, Miloševića i Stambolića, Crvene zvezde i Partizana. „Ukrupnjavanje je poželjno, ali nije na delu i ne mora da se završi bipartizmom da se ne bi završilo krvoprolićem. Za bipartizam je potrebno negovati toleranciju i smanjiti tenzije koje proizvodi sukob u bipartizmu. I političke kampanje u SAD su sve žešće, ulažu sve više energije i strasti.”

„Ukrupnjavanje je sporiji i dramatičniji proces. Sada ima više stranaka nego 2000. godine, a male stranke mogu da učestvuju jer je nizak cenzus. Njihov opstanak je podstaknut sujetom, interesom i privilegijama. Politička scena se umnožava, najblaže rečeno, prostom deobom. Prognoza da će na sceni ostati DS i SRS, odnosno da će kraj procesa biti bipartizam, bila mi je sumnjiva, a i pogrešna. U jednom trenutku se činilo da će doći do ukrupnjavanja, ali se to nije dogodilo”, kaže Vukadinović.

Branko Radun, politički analitičar, kaže da se kod nas govorilo o dvopartijskom sistemu pod utiskom predsedničkih izbora kada su demokrate tu temu nametale javnom mnjenju a radikali prihvatili, zato što je to i njima odgovaralo, a bilo je malo preterano. „Generalno je trend da se smanjuje broj partija, naročito ako se setimo Dosa. Ali, to se događa iza kulisa a time rukovode centri moći. Dakle, ne smanjuje se toliko broj partija, već su skoro sve one kao jedna megapartija koju kontrolišu tajkuni i Zapad. Od raznih grupa, struja i pojedinaca formiraju se mreže interesa. Ukrupnjavanje iza scene, na primer, znači prihvatanje uslova Zapada što stranke rade zato što moraju ili iz interesa. Stranke su sve manje autonomne, a koliko ih ima nije ni važno ako će glasati za istu stvar.”

Miodrag Radojević, istraživač saradnik Instituta za političke studije, misli da je kod nas pomalo izopačen način formiranja stranaka kao i da njima upravljaju domaće obaveštajne službe, tajkuni i strani centri moći. Održavanje malih stranaka u životu Radojević objašnjava time što posluju kao preduzeća i imaju sitne monopole.

„ U Nemačkoj, Italiji i Francuskoj bilo je potrebno 40 godina da se ukrupni politička scena. I oni su imali nadgornjavanja, ali i tu još ima šepanja i pomeranja”, kaže Radojević.

„U Srbiji bi trebalo da bude tri-četiri političke stranke: umereno desna, leva i partija centra. To bi moglo da se dogodi u nekoliko narednih parlamentarnih izbora. Kod nas je prepreka ukrupnjavanju Kosovo i odnos sa EU. Imamo uticaj stranog faktora ali ne tako što se ambasadori mešaju već su to globalni procesi.”

Za društvo u tranziciji svakako je dobro da ima više od dve stranke, ali nije dobro da ih ima na desetine jer je onda većina njih preduzeće za laku zaradu njihovih lidera. A to je nepotreban trošak za bogata društva a katastrofa za siromašno društvo kakvo je srpsko.