Crno-beli svet

Kada se stišao „žaropek”, pred prepunim improvizovanim auditorijumom u prostoru sinhro lifta, nakadašnjeg navoza za podizanje brodova iz mora, sada srušenog Vojnoremontnog zavoda „Arsenal”, uz zvuke uvertire u izvođenju tridesetočlanog orkestra Bečke muzičke akademije, koji prati mjuzikl „Paklena komedija”, na sceni se pojavio Džon Malkovič (1953). Izuzetni karakterni glumac, koji je osim Oskara dobio sve najvažnije svetske nagrade, kako za glumu, tako i za pozorišnu režiju. Na scenu stupa obučen u crno-belo, jer takav je svet, kao Džek Unterveger, serijski ubica iz Austrije, koji je u drugoj polovini dvadesetog veka zadavio veliki broj žena, uglavnom prostitutki, uvek brusthalterom, i uspeo da prevari ceo svet. Tokom predstave Malkovič pokazuje svu širinu svoga talenta, predočenu publici krupnim planovima njegovog lica na dva video-ekrana, suvereno vladajući scenom kao savršeni motivacioni govornik koji prodaje svoju autobiografiju, ali i u interakciji sa akterkama. „Nijedna reč koju ću reći nije istina, ja za nju nisam sposoban, prosto nemam taj dar. Istina je koncept koji nikada nije imao veze s mojim životom.”

U osnovi, reč je o monodrami zločinca koji je uspeo da svojim literarnim radom, đavolskim talentom podilaženja opštem literarnom ukusu i kvazihumanističkom narativu tadašnje Evrope, ubedi austrijski sudski sistem da je „revidirao stav” i da bude pomilovan. On postaje javna ličnost od ugleda, novinar, pisac, kolumnista, dramaturg, koji je nastavio da ubija diljem Evrope i u SAD. Skončao je u zatvoru 1994. godine samoubistvom koje je sprečilo da bude zvanično proglašen krivim. Dvostruko prevarivši zakon. Jasna je satira, koja uzeta kao pravilo donosi današnji poredak vladavine apsolutnog nasilja, u kome crna hronika preuzima primat nad svim vestima. Koliko imena masovnih ubica znamo da nabrojimo naizust?

Sve boje emocija

Postoji li bezvredniji život od onoga koga u video-igrici gubimo ili uzimamo? Unterveger je bio vesnik vremena u kome će najgrđi izdanci ljudskog roda biti najveće zvezde. No, istorija se ponavlja, zanimljivo je da je iza njega stao niz vrhunskih intelektualaca, uključujući nobelovce Elfride Jelinek i Gintera Grasa. O tome sam u usiljenoj sterilnosti hotela „Regent” u Tivtu (na vodi) popričao sa srdačnim proslavljenim evropskim pozorišnim, operskim i filmskim rediteljem i scenaristom, koji stoji i iza ove predstave, Mihaelom Šturmingerom (1963): „Naravno da je satira. Javnost se zaljubila u Untervegera iako je ubica. Počeo je da piše i nekako ponovo izgradio svoju sudbinu, da bi se vratio svojoj ubilačkoj prirodi. Zanimljivo je kako je manipulisao javnošću koja mu je ’ljudskopravaški’ zaslepljeno oprostila. Mi smo predstavom pokušali da manipulišemo javnošću na isti način, gradeći dramsku radnju od početne zaljubljenosti publike u šarmantnog i duhovitog Džeka, da osete da se ista stvar može desiti svakom, da upadne u takvu zamku jednog psihopate. Da moramo da sumnjamo u nametnute slike realnosti, da ne verujemo lažnom idolu više nego istini.”

Sa druge strane, reč je o mjuziklu jer je monolog nosioca radnje u stalnom kontrapunktu sa majstorski izvedenom klasikom Vivaldija, Gluka, Mocarta, Betovena, Bokerinija i Vebera koju je odabrao maestro i dirigent Martin Haselbuk. I preko toga, monolog prekidaju arije koje izvode dve vrhunske proslavljene sopranistkinje Suzan Langbajn iz Nemačke i Čen Rajs iz Izraela, čija scenska igra i izražajnost, glumačka sposobnost interakcije sa glavnim likom, koji ih osvaja, miluje, raščešljava, davi, obasipa poklonima, cvećem i pažnjom, pa davi brusthalterima, čini radnju celovitom. Žena kao snaga, kao majka o kojoj psihoanalitički propoveda antiheroj, i žena kao plen. Zadavljena i ostavljena sa nosom u blatu mračne uličice. Reditelj Šturminger, iza koga je preko 65 opera na najvažnijim scenama naše planete, uključujući i bečku, salzburšku, hamburšku, moskovsku, peterburšku, sidnejsku, torontsku, potvrđuje da mu je upravo to i bila ideja: „Kontrast klasike je bio nužan, i kao poziv na razmišljanje o tradiciji i kao atmosfera u kojoj se takođe može desiti zlo. Ali ta klasika je pisana sa razlogom, ako uzmemo Hajdnovu ariju ’Berenis, će fai?’, koja se izvodi, on je stvorio mini-operu da pokaže koliko širok spektar emocija ispoljavamo. Sve upotrebljene arije prolaze kroz faze i prate radnju, govore o odnosu žene s muškarcem, o ljubavi i istovremenoj mržnji. U poslednjoj ariji žena sumnja da li je njen čovek ubica. Iskorišćena je muzika da pokaže sve boje emocija, to su mala dramska remek-dela, koja ovoj postavci u celini daju dijalog.”Pomeranje granica

Dodatni nivo smisla predstavi daje samoironija na imidž Džona Malkoviča, sad već večitog filmskog negativca, koji je scenski energetski magnet koji drži pažnju prikovanu za radnju i smisao. Koliko god kritičar „Njujork tajmsa” video komad kao „album najvećih hitova glumca”, ova predstava je daleko više. Pomera granicu odnosom prema psihologiji junaka. Ali i scenskom akcijom koja je često metaforična, ponekad pantomimičarska tokom arija, donoseći opasnost i napetost bezočnika kome ljudski život ništa ne znači. Brižni ubica, slatkorečivi zavodnik, pervert, siledžija, lažovčina, koji je shvatio da može beskonačno da laže, sumanuti a proračunati samoubica... Sve te transformacije bile su prirodne, precizne i svedočanstvo su neverovatnog talenta upotrebljenog u cilju celovitosti scenskog umetničkog dela. Simbolično, tokom cele predstave, Malkovič, rodom iz države Ilinois, govori na engleskom sa čudesno skinutim akcentom Austrijanaca, koji jako liči upravo na zvuk izgovora scenariste i reditelja s kojim radi na četvrtoj zajedničkoj produkciji:

„Da, to je beskrajna igra. Rad sa Džonom, i Martinom koji je treći član našeg trija, bio je privilegija. Od prvog trenutka to je potpuna otvorenost i mogućnost eksperimenta. ’Paklena komedija’ je bila naša prva saradnja i predstavu smo odigrali preko 150 puta širom sveta. Proizveli smo istinu protiv svih laži. Džon igra sa potpunom motivacijom i iz sve snage. Muzika uvek donosi lepotu i iskrenost koja prevazilazi sav bol ili stravu, i tako nas publika i prihvata svuda. Pre svih tih vekova, neko je smatrao smislenom potrebom da izgradi amfiteatre, to je naša tradicija. I često se govori da je pozorište mrtvo, a meni se čini da nikad nije bilo ’održivije’, da je u njemu najtačnije oslikan tok društvenog razvoja”, kaže Šturminger.

Potpuno evropejski umetnički proizvod, mjuzikl „Paklena komedija” zatresao je scenu u Tivtu zahvaljujući beogradskoj agenciji „Artlink”, ostavivši publiku zapitanom nad otvorenim ranama zla koje smo svi u ovoj godini iskusili u našoj kulturi skorašnjim masovnim ubistvima.