Igraonice ili učionice

Dosadan sam i samom sebi od čestog ponavljanja: do degradacije nastavničkog poziva došlo je usled nedostatka bilo kakvog odabira kandidata za taj posao, a dokrajčili su ga oni koji su „zalutali” u tu delatnost pa rade bez ikakvih emocija, ili sa onoliko osećaja koliko im je potrebno za tucanje kamena. I ništa više.

A počelo je to odavno. Mogu da razumem nevolje u kojima su se našle škole 1999. godine. Nastava je prekinuta 24. marta zbog napada NATO-a na našu zemlju i nije nastavljena do kraja školske godine. Učenici su bili u mogućnosti da i u telefonskom razgovoru s nastavnikom zatraže i dobiju ocenu koju su želeli. Ali, šta se desilo posle 1999. godine i zašto se nastavilo ocenjivanje po želji učenika i njihovih roditelja? Bio sam jedini nastavnik u školi koji je 2000. godine uputio nekoliko učenika na popravni ispit. Direktor je, uz svesrdnu pomoć školskog pedagoga, i pre sednice odeljenskog veća, koje je i tada bilo ovlašćeno da utvrdi zaključnu ocenu učeniku, formirao komisiju za proveru ispravnosti moje ocene. U komisiji su obavezno bili nastavnici čija je najniža ocena trojka, a najčešća petica i, naravno, moje ocene su prepravljene. Nema popravnih ispita, nema ponavljanja razreda. A izgovor je: nema dovoljno đaka pa će roditelj svoje dete da odvede u drugu školu, gde je kriterijum ocenjivanja blaži. Negde tih godina pročitao sam obaveštenje u „Politici” da se u Nišu organizuje seminar za uspešne nastavnike srpskog jezika. Direktorka je ne samo odbila da me pošalje, nego me je žestoko prekorila rečima „ti uopšte nisi uspešan nastavnik, imaš šest jedinica”.

Nesavesni i u struku zalutali nastavnici, kao i direktori karijeristi, kojima je najviša kvalifikacija nacionalna ili partijska pripadnost, doveli su školu do njenog besmisla, školu u kojoj se nagrađuje neznanje, a ne ceni znanje. Da, imamo dosta nadarenih i uspešnih đaka, ali oni svoj talenat nisu izgrađivali u školi. Bar u onoj školi u kojima je 80 odsto odličnih učenika, a 50 „vukovaca”, onih što na maloj maturi od 20 mogućih osvoje 10 bodova. „Nastava nije igra, nego ozbiljan rad”, kaže čuveni pedagog Ušinski. Naravno, deci je potrebna igra, i u školi i van nje. I učenje kroz igru je poželjno, ali nije prihvatljivo pretvaranje škole u igraonicu, da bi i učenicima i nastavnicima bilo lakše, jer škola se ne zasniva na principu lakoće postojanja.

Kažu: premalo studenata se upisalo na nastavničke fakultete Univerziteta u Beogradu. Ako to nisu oni koji su „izvisili” na nekom drugom fakultetu zbog nepoloženog prijemnog ispita, ako su to oni koji su se tu upisali iz ljubavi – sasvim ih je dovoljno, koliko god ih bilo. Oni će, zajedno s budućim generacijama koje će se takođe upisati iz ljubavi prema pozivu, povratiti školu kao instituciju iz beznađa, sistem obrazovanja spasiti od besmislenog lutanja, a ugled i čast nastavnika vratiti na nivo dostojan ove profesije.

Sve ovo napisah podstaknut izvrsnim tekstom dr Branislava Simonovića u Pogledima 27. jula „Licitacija kao način ocenjivanja”. Hvala vam, doktore Simonoviću, što ste me takli u moju živu ranu. Vaš tekst, a i ovaj moj ko, zna koji po redu, nije melem, ali bi mogao da bude kad bi ga ne samo pročitali nego i uvažili kao putokaz u praksi nadležni u Ministarstvu prosvete. A to – daj bože.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča