SUDIJA ZA LINČ

Crvena zvezda je život, ostalo su sitnice! To je mera vrednosti kojom je deo publike oblikovao svoje emocije u dalekim ekstremima: od transa do očaja. Prekjuče je bivši prvak Evrope konačno pobedio i tako se dokopao nade da se izbavi začelja uboge elitne lige.

Srpski fudbal je već više godina drugorazredna zabava, ali i mračno središte nasilja i kriminala. Nekoliko klupskih predsednika ili vlasnika ubijeno je u mafijaškim atentatima. Bivši predsednik Fudbalskog saveza je u bekstvu, najbolji srpski igrač svih vremena čamio je u CZ-u više meseci.

Imaju li navijači obavezu da budu bolji od igre? Verovatno ne, oni s najviše mahnite energije i ne dolaze da gledaju fudbal. Šta tu uopšte ima da se gleda! Važno je pobeći s depresivne margine i biti „neko“, makar za par sati divljanja. Zbog toga te grupe ljudi, organizovane na tankoj granici između gomile i publike, mogu da se bave i politikom.

Ovde je ionako teško odrediti gde prestaje politika a gde počinje nasilje. Kad se završavaju kletve i pretnje, a počinju tuča i kamenovanje. Tako na ulici, tako na stadionima, tako u parlamentu. Celu Srbiju je uhvatio pa ne pušta sindrom kratkog fitilja.

Navijači su još devedesetih smestili sebe u okvire dnevne politike. Tada su tražili promene, pevajući Miloševiću i Koštunici s porukama koje su najavljivale pad vožda. Više puta je policija pokušavala da spreči taj masovni verbalni delikt, penjući se na tribine u borbenom rasporedu.

To je od onda bio stalni izazov: gde god su se sreli navijači i žandarmi, uglavnom je dolazilo do tuče, pa kom pendreci kom obojci. Vremenom, obračun je za ekstremno navijačko krilo postao jedini smisao odlaska na tribine.

Navijači iz devedesetih već su prerasli svoje političke ambicije. Ništa što su očekivali od fudbala nisu dobili, sve što su tražili u politici – ostvareno je. Milošević je pao, došao je Koštunica, pa otišao i on.

Sadašnje pleme je skrenulo sasvim desno i, za razliku od svojih „predaka“ iz devedesetih, koji su navijali za politički liberalizam, ovi ekstremni dečaci su zadojeni konzervatizmom. Što će reći da bi obnovili ono što su njihovi prethodnici (i petog oktobra) rušili. Jedina konstanta je makljaža s policijom, ma čija ona bila. A uvek je bila režimska, da se ne lažemo oko toga.

Takvi obračuni su po pravilu bili spektakularni, uz vrhunsku medijsku pažnju. Bez televizije sve to ne bi imalo smisla. Naravno da je javnost osuđivala svako divljanje, ali ne i klubovi koji su se „i dalje ponosili svojim divnim navijačima!“ Surove tuče i razaranja postali su neotklonjivo, negovano zlo, priznanje da se pred nasiljem ne može učiniti ništa bez buđenja legitimne države. Svi ostali mehanizmi bili su u strateškoj defanzivi, potpuno korodirali u postratnoj Srbiji.

I tako smo konačno dobili presudu od deset godina robije za „navijača“ Uroša Mišića. Pred nežnim tretmanima užasnih nedela koja se stalno odigravaju u Srbiji, ova sudska odluka izgleda zaista drakonska. Mada je sama za sebe logična, nezavisno od „mladosti počinioca“, kojoj sudsko veće nije naselo.

Paralele sa drugim slučajevima mogle bi da zavedu, posebno pred saznanjem da mnogi zločinci ležerno šetaju gradom i druže se sa slobodnim svetom. U ovom teškom slučaju urbanog nasilja, žandarmu je namenjena uloga „gutača plamena“, a i cele baklje, u jednom divljačkom egzibicionističkom obredu.

Od svakog suda postoji viši sud, i u konačnom smislu verujemo u „pravdu za Mišića“, ali i za čoveka nad kojim je pokušano surovo prženje iznutra. Da li je on bio službeno lice ili navijač protivničkog tima, prestaje da bude model odbrane divljaštva.

Ako je država putem sudske vlasti branila samo sebe i svoju poziciju, onda se od njene strogosti mora oduzeti ta nijansa pristrasnosti. Ako je ovo najava novih principa prema nasilju uopšte, onda to može biti i dobar znak. Kad zakon bude štitio sve svoje građane (pa i žandarme) onda sudije neće biti pod verbalnim linčom zato što su osudile pokušaj realnog.

Zato i potez nekada velikog kluba mora da izazove čuđenje, bar zbog načina na koji su igrači iskazali solidarnost s Mišićem. Ne zna se da li je to samo protest zbog visine presude ili zbog presude uopšte. Je li taj momak prototip idealnog zvezdaša, onaj koga Zvezda želi kao deo negovane publike? Ili se možda misli da je sav taj patetični cirkus put da se umilostive oni divni navijači koji zbog fudbalskog sunovrata šamaraju igrače i demoliraju njihove automobile? Sa žrtvom nije bilo javne solidarnosti, u tom sistemu vrednosti nasilnik je dobio njen oreol.

Apologija nasilja bi mogla da nas podseti na mnoge bolesti društva, ali bez mnogo nade da ih se rešimo. Šta sa epidemijom zločina među đacima? Možemo da zamislimo i ovakvu advokatsku bravuru za pubertetliju koji mnogo češće poteže nož nego olovku: „Gospodine sudija, on je imao jako mučno detinjstvo i zato sada kolje po školama!“