Igra moći i nadmoći

56. SANSEBASTIJANSKI FESTIVAL

Od našeg specijalnog izveštača

San Sebastijan, 21. septembra – Među boljim filmovima do sada viđenim u konkurenciji 56. Sansebastijanskog festivala, svakako spada psihološki složen i nasilan, poetski snimljen a sadržajno uznemiravajući „Dvonogi konj”, novi film iranske rediteljke Samire Makhmalbaf („Jabuka”, „Crna tabla”, „U pet sati posle podne”), proslavljenog i nagrađivanog člana rediteljske porodice Mohsena Makhmalbafa i Marzijeh Meškini. Ovaj četvrti film po redu koji potpisuje rediteljski je zreliji i snažniji, ali i tematski mračniji od svih prethodnih.

Razlog je u tome što je „Dvonogi konj” surova, realistička priča o metamorfozi čoveka u životinju, ispričana iz vizure obogavljenih avganistanskih dečaka kroz jednostavnu, svakodnevnu dečiju igru dominacije i prevlasti. Film izaziva bol i gađenje, nudi suočavanje sa tragedijom, ranjenim dušama i nasilnošću kao obrascem ljudskog ponašanja. U razgovoru za „Politiku” Samira kaže da gledalac treba da zna da „ovo nije holivudsko nasilje smišljeno za njegovu zabavu i zaradu velikog novca”.

Scenario za film napisao je Vaš otac Mohsen. Kako ste reagovali kada ste ga pročitali, jeste li ga smatrali brutalnim, snažno metaforičnim?

Nekada sam bila opčinjena Darvinovom teorijom, a odjednom sam pred sobom ugledala „teoriju dvonogog konja” i priču o tome kako neko od čoveka postaje životinja. Bila sam uznemirena, odbijala sam pomisao da snimim tako uznemiravajući film, a onda sam razmislila i shvatila da postati životinja ne mora biti samo posledica odnosa između društva i totalitarnog režima. Tako nešto postoji i u ličnim odnosima između dva prijatelja, između kolega, u bračnom životu. Ma koliko međusobni ljudski odnos bio zdrav, događa se da je jedan taj kojeg jašu, a drugi je jahač. Razmišljala sam dalje u tom pravcu, tako da je ovaj film za mene kao Pavlovljev refleks, neka vrsta „neopavlovizma”, priča o savršenoj životinji zvanoj ljudsko biće i njenom uvežbavanju.

Složićete se, ovo je i film o nasilju – i fizičkom i psihičkom?

 Takav utisak kao rezultat gledanja filma samo je jedna od presija izazvana osećajem da vas je neko strpao u tesnu kutiju dok svedočite čovekovom pretvaranju u životinju. Metamorfoza je postepena, jer film govori o nasilju i brutalnosti koji su dominantni u ljudskom ponašanju. On je ogledalo u kojem se reflektuje nasilnost savremene ljudske duše. Frojd je rekao da je cela istorija ljudske civilizacije krhka poput tanke kore leda na okeanu primitivizma i divljaštva. I zato se pri pojavi i najmanjeg rata, socijalne revolucije ili ličnog neprijateljstva, ta tanka kora leda odmah slomi, a okean primitivizma i divljaštva nas preplavi za tren. Gledajte samo današnje vesti.

Tačno, ali „Dvonogi konj” je pre svega film o nasilju koje proizvode deca i to ona koja su obogaljena u minskim poljima što je samo po sebi već težak sadržaj. Od filma o deci očekuje se poetičnost?

Deca su nežna i poetična u literaturi, ali nažalost ne i u realnosti. Sociološka istraživanja su još odavno dokazala da ukoliko deca nisu pod kontrolom roditelja ili staratelja, ona mogu biti veoma opasna jedan za drugog. A od dva dečaka u mom filmu jedan je siročić koji živi u napuštenoj kanalizacionoj cevi, a drugog sa patrljcima umesto nogu raznetih u minskom polju, u kojem je izgubio i majku, otac je napustio na duži period, jer je otputovao u Indiju da traži medicinsku pomoć. Dakle, dva dečaka su sama, prepuštena sebi i jedan drugom, u strahu jedan od drugog. Operacija pretvaranja ljudske duše jednog od njih u životinju, ne događa se uz pomoć hirurga, već iz jednostavne dečije igre. Jedan je konj, drugi je jahač. I jedan i drugi su nesvesni svoje nesreće, igraju se onako kako mogu i znaju, a iz toga se rađa sadomazohistički odnos. Onaj koji je na vlasti teži sadizmu, a onaj koji je potčinjen ima tendenciju da razvije mazohizam. Prema tome, ukoliko neko od „Dvonogog konja” očekuje nežnost i poetičnost, gubiće vreme u bioskopu. Međutim, onaj ko u bioskop dođe da poput Herberta Markuzea „čuje bolan plač jednodimenzionalnog ljudskog bića ili da sluša bolan plač društva koje pod presijom moćnika umesto ljudskog postaje životinjsko”, taj je dobrodošao.

Zato gledalac posle Vašeg filma dugo ima osećaj „knedle u grlu”?

Ovo nije film o nasilju koje se uobičajeno koristi u Holivudu radi što većeg užitka gledalaca i što boljih rezultata na boks ofisima. Ovo je film koje prikazuje i kritikuje nasilje koje izaziva gađenje i uznemiruje gledaoca. Snimljen je sa nadom da će se on, ukoliko i sam ima nasilničko ponašanje, posle gledanja „Dvonogog konja” okaniti od toga.

Dragocenost Vašeg filma su dva dečaka naturščika, ali i dokumentaristička filmska struktura koja Vam je poslužila u scenama trke dečaka sa magarcima i trke konja sa vukom?

To je stil ovog filma. Surealni subjekat u realnom ili dokumentarnom stilu kako bi sve bilo uverljivije. Međutim, neka vas dokumentarnost ne zavarava, improvizacija nije bilo, sve je bilo inscenirano i svaki detalj unapred pripremljen. Čak i scene trke konja za vukom i trke „dvonogog konja” i magaraca koje ste pomenuli. Dečak Haron Ahad koji igra „dvonogog konja”, koga smo pronašli u severnom Avganistanu kako čisti automobilska stakla, imao je pripreme od 40 dana stalnog trčanja sa postepeno povećavanim opterećenjem, sve dok nije postigao da trči sa teretom od 25 kilograma koliko je iznosila težina malenog bogalja kojeg u filmu nosi na leđima. Desetogodišnjeg Ziju Mirzu Mohamada koji je bez nogu, pronašli smo kako prosi na ulicama posle dugog traganja u desetak avganistanskih gradova. Iskustvo mi je reklo da su prosci veoma dobri glumci zato što umeju da izazovu samilost i simpatije prolaznika. I nisam pogrešila, Zija je izvrstan kao mali „moćnik”.

Zašto ste i ovaj film snimili u Avganistanu?

Zato što mi nisu dozvolili da snimam u Iranu, zato što se današnji izgled Avganistana poklapa sa duhom scenarija, ali i zato što pola Avganistana govori mojim jezikom i delimo zajedničke korene. Ovakva priča o ljudima mogla je da se snima na mnogim mestima na svetu, Avganistan je samo jedno od njih.

Niste prekinuli snimanje čak ni kada je na ekipu bačena bomba i bilo povređeno šestoro ljudi?

 Imali smo duži prekid i nastavili smo tek kada su nam to dozvolile trupe UN. Tu ručnu granatu bacili su na nas oni koji ne vole što moja porodica snima filmove i koji za to okrivljuju „nesigurne uslove u Avganistanu”. Ona je bačena pravo na kameru u trenutku snimanja jedne od najznačajnijih scena sa velikim brojem statista. Povređeno je šestoro ljudi, među njima i moj asistent i, nažalost, od posledica rana, posle nekoliko nedelja, preminuo je i jedan od statista. Bilo je užasno, ali nismo želeli da se predamo teroristima odustajući od filma.

Čak ni pod pretnjom bombama?

Nikada. Kroz moje filmove želim da umanjim ljudsku patnju. Verujem da su mnoge od njih dug svesti čovečanstva. Ono smo što mislimo, film može da promeni misli i zato sam ja u njemu.