Traganje za izgubljenom nevinosti
Nastala na osnovu drame Janoša Pilinskog, predstava „Urbi et orbi“ reditelja Andraša Urbana može se definisati kao delo postdramskog teatra, zbog mrvljenja linearnosti naracije, uključivanja drugih tekstova u izvođenje („Hamletmašina“ Hajnera Milera), zatim istraživanja statusa teksta u izvođenju, odnosa između izvođača i publike, kao i pozicije teatra u okolnostima prevelikog uticaja tehnologije i masovnih medija. U pogledu forme, predstava se može razumeti i kao autorefleksivna, ironična replika na televizijske emisije, talk-show i kvizove, koje, u osnovi, problematizuje, takvim stilizovanim oblikom. Tematski je koncentrisana na pitanja greha i grešnosti, odnosa duhovnosti i telesnosti, prolaznosti i večnosti, kao i na istraživanje uzroka iracionalnog zla, gubitka nevinosti i spiritualnosti itd.
Prostor igre je scenografski krajnje sveden, što je vrlo funkcionalan izbor, zato što se tako pažnja nepodeljeno fokusira na izvođače, kao i na sugestivna, jednostavna, poetična, simbolička rediteljska rešenja. U prvom planu predstave, pratimo iskaze četiri lika, koji odgovaraju na pitanja nekoliko ispitivača. Ovi, pomalo kafkijanski, islednici, delimično sede u prostoru publike, redukujući, u takvoj blizini, njenu pasivnost, odnosno bezbednu distanciranost od radnje. Glumci koji stvaraju centralne likove nastupaju zaista predano, slojevito, hipnotički. Sa jedne strane igraju realistički, psihološki uobličeno, dok, sa druge, u pojedinim momentima, nastupaju plastično. Putem te izveštačenosti, oni i univerzalizuju likove, od konkretnih osoba stvaraju opšte ljudske figure, metafore ambivalentnosti života, uglavljenog između Erosa i Tanatosa, uzdržanosti i kršenja pravila, kreativne žudnje za ljubavlju i autistične potrebe za samoćom.
Marta Bereš igra ženstvenu, senzualnu, lažno čednu Moni. Njen govor, posredovan mikrofonom, u pojedinim momentima se razliva u pevanje i piskanje, menja brzinu i tonalitet, postaje isprekidan, zadihan, divlji. Tako i sama realnost glasa postaje tema predstave, pa se implicitno postavlja pitanje o odnosu formalnih karakteristika glasa i glasa kao sredstva izražavanja. Lik Tibora (Arpad Mesaroš) karakteriše gordost i hipokrizija, kojima on maskira svoju usamljenost i tužno odsustvo ljubavi. Zoltan (Imre Elek Mikeš) je predstavljen kao previše naivan, razdragan, bezbrižan pedofil. To njegovo infantilno odsustvo svesti o grešnosti možda je jezivije od opcije svesnog činjenja zla, zato što je beznadežnije. Nimfomanka Žuži (Andrea Erdej) otelotvoruje greh pohotljivosti, problematizujući i destruktivne potencijale seksualnosti.
Izvođenje, beskompromisno u verbalnom, kao i u telesnom smislu, karakterišu i glumačke improvizacije. One produbljuju napetost, konflikt, odbojnost između teksta i izvođenja, labave strukturu predstave. Na taj način je čine spontanijom, stvaraju pukotine u značenju, koje su, možda, otvori do nesvesnog, potisnutog, neistraženog. U predstavu je uključeno i a cappella izvođenje songova. Sa jedne strane, songovi podvlače tu stalnu težnju ka fragmentaciji, prekidanju kontinuiteta, napuštanju teksta i nalaženju efektnijih načina izražavanja. Sa druge, pesma je veoma emotivan izraz čežnje za pokajanjem, purifikacijom, novim početkom.
Ljudsko biće je u Urbanovoj predstavi prikazano skoro nepodnošljivo realno, u svojoj ogoljenoj, prokletoj materijalnosti, posrnulo, ranjivo, nesposobno da se odupre telesnim iskušenjima koja kidaju njegov duh. U jednoj od poslednjih scena, gde je Tibor sklupčan u položaju fetusa, gotovo opipljivo se manifestuje esencijalna potreba za vraćanjem izgubljene nevinosti. Očajnički se vapi za zaštitom majčine utrobe, skidanjem kaljuga sa duše, temeljnim pročišćenjem. Finalne slike zastrašujuće samoće i slabosti čoveka nameću ideju o neophodnosti povratka skromnosti i jednostavnosti. Na ovom svetu smo, svi, ipak, samo u prolazu.