Život u gradu pod opsadom Rosu

Kosovska Mitrovica – Grad u Ibarskoj kotlini, podeljen na dva dela već  24 godine, prečesto je u udarnim vestima. I ovde vazduh titra od vreline, kao i varljivi mir.

Temperature prelaze 30 stepeni, ali je to za žitelje severne Kosovske Mitrovice ništa, jer je ovde uvek vruće. Vruća su ovde sva godišnja doba. Proleće je počelo sa sirenama za vazdušnu opasnost od koje se krv u žilama ledi, bez obzira na spoljnu temperaturu.

Iako su navikli da je ovde i običan život rizik, uvek se Mitrovčani uznemire kad čuju sirene, znaju da one ništa dobro ne oglašavaju.

Poslednje dve nedelje kao da se živi normalno. Manje je ljudi zbog godišnjih odmora, i raspusta. Ali zebnja je prisutna, jer ako „pukne” u severnoj Kosovskoj Mitrovici puca na celom severu Kosmeta.

Do podne, u Glavnoj ulici kralja Petra Prvog, koja vodi od Zvečana ka mestima južno od Ibra, vri od ljudi.

Mitrovčani izlaze u jutarnju nabavku, pazare na improvizovanoj pijaci na samo dvadesetak koraka od Trga kneza Lazara, mesta koje je stecište mladih i starijih.

U prodavnicama nestašica svega. Nedostaje mleka, šećera, brašna, ulja, soli još ima, a dolazi vreme za pripremu zimnice.

– Evo, juče mi sinu oduzeli šljive na Bistričkom mostu. I, kako da radimo? Otišao je u južni deo, na carinski terminal, da vidi šta dalje. Džaba ti šljiva, nego je pitanje da mu i kola ne oduzmu. Mnogo je teško i za rad i za život. Ovde sam od ujutru do jedan iza ponoći. Ovih dana ostajem kasno, jer se kao smirilo...  Dok beše onaj haos, u osam zakatančim – govori lepa žena koja  u radnji u Glavnoj ulici  prodaje voće i povrće.

I njena koleginica, koja prodaje ženske torbe, isto govori:

„Samo nek je mir, preživećemo. Nema namirnica, ali još gore je što nema lekova. Pa, ajd ti kreni u Rašku, gde izdangubiš na Jarinju, jer čamiš u kilometarskim kolonama. Čekanje ubija. I, to bi pregurali, nego ubi ova neizvesnost. Ne znamo šta će da bude sa nama. Ne miriše na dobro – vodimo razgovor u radnji.

Na ulicama tek pokoje vozilo kosovske policije. Bar se preko dana ne vide oni silni blindirani oklopnjaci „Rosu” koji svako veče teškim, ubojitim tandrkanjem unose strah.

Najveća je gužva oko Trga, oko kružnog toka, kuda se sliva reka automobila.

U Bošnjačkoj uvek dežuraju kosovski policajci. Zaustavljaju i skidaju KM tablice, onima koji su se, zaboga, „nepropisno parkirali”.

Albanski policajci to rade i nadomak Glavnog mosta, gde danonoćno dežuraju italijanski karabinjeri. Skidaju srpske tablice, te se ljudi nađu u čudu... dok „udare krug” policija im je zakačila ceduljicu pod brisače...

Špartaju albanski policajci i ka Suvom Dolu, multietničkim naseljima „kod tri solitera” i „Mikronaselju”.

„Nije ovaj mir dobar. Kurti se primirio, nešto sprema. Plašim se da će opet da krene sa hapšenjem, čim njegovi gastarbajteri odu. Sad se ućutao, ko veli, da ne plašim moje iz dijaspore”, vodimo razgovor sa Mitrovčaninom, starosedeocem.

A na šetalištu razmilela se deca, igraju se, a roditelji ih gledaju sa obližnjih klupica. Čini se, sve normalno, kao život u najmirnijem gradu, bilo gde u Srbiji.

Kafići puni. Izašli ljudi, ali vide se smrknuta lica. Ovde se samo o „situaciji” priča.

Kada podne prođe, mitrovička „štrafta” zaćuti. Kao da sve utone u popodnevnu dremku. Ponovo se grad „probudi” pred noć, kada išetaju majke sa decom, stariji da se s prijateljima susretnu, mladi krenu do hrama Svetog Dimitrija, odakle se zvona čuju svako jutro u osam sati i u pet po podne. A, čuje se sa razglasa i hodža sa džamije, iz južnog dela.

Ko nije iz Mitrovice, teško da bi išta razumeo. Ljudi žive „na ivici noža”. Još je sveže brutalno hapšenje sugrađanina Luneta, nagrađivanog trenera kik boksa, Nenada iz Zvečana, kojeg su pripadnici Rosu uhapsili kod Autobuske stanice, Dušana Obrenovića... Još čame u kosovskim zatvorima.

Beogradske novine već 60 dana ovde ne stižu, ali život ne može da stane. Kada se smrkne  iz kafića sa šetališta začuje se „živa” muzika. Dogovorile se gazde, pa se u jednom peva utorkom, u drugom četvrtkom.

Krene se sa narodnim pesmama od 21 sata, pa do iza ponoći. Zalet se hvata hitovima  turbo-folka, pa uspori sa pesmama koje bude nostalgiju, a završi se obaveznim  „Vidovdanom”. „Živa” muzika su sintisajzer, gitara, pevač i pevačica.

Odjekuje gradom: „Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi otme iz moje duše Kosovo!” Vraća se pevačica po nekoliko puta na istu pesmu!

Namernik, koji se ovde zadesi prvi put, sigurno pomisli: „Pa, ovde ima života”.

I Mitovčanima se na tren se učini da nisu u  gradu koji je opkoljen naoružanim specijalcima Rosu, da nisu u gradu gde svakog časa mogu začuti ubitačni zvuk sirena,  gde se krvnički hapse ljudi, gde krv od brutalnog prebijanja danima stoji na trotoaru, gde špartaju naoružani albanski obaveštajci u civilu… Učini im se da nisu u u Kosovskoj Mitrovici, već negde na moru ili u nekoj od banja u Srbiji.

Da sve nije baš tako, opomene poneka detonacija, koju Ibar nosi, pa ne znate gde je grunulo! Na jugu ili na severu.

A često se i puca iz vatrenog oružja. Pomislite „krenulo”, al’ ubrzo  shvatite da neko proslavlja il’ punoletstvo, il’ puca zbog  rođenje deteta, il’ tek udara kontru ovoj severnoj ili onoj drugoj strani.

Tek, živi severna Kosovska Mitrovica ta dva dana nedeljno, kao da sutra ne postoji.

Žive ljudi nošeni onom čuvenom krilaticom „Misliću o tome sutra”, rečenicom Skarlet O Hare. Jer, jednog dana, u ovom stešnjenom gradu sve ovo će da bude „prohujalo s vihorom”.