Frontalni napad na Srbe širom regiona

U trenutku sistematskih napora militantnih zapadnih političara da ponovo podriju stabilnost zapadnog Balkana i vrate odavno prevaziđeni narativ devedesetih godina u zvaničnu politiku svojih administracija, napetost u jednom potpuno drugom delu sveta dolazi do tačke usijanja. Mnogi će se zapitati da li uopšte postoji veza između onog što se dešava u Nigeru poslednjih nedelja i nanovo intenziviranog frontalnog napada na Srbe i Srbiju osvedočenih i za to debelo plaćenih srbomrzaca u zapadnim prestonicama. Takva veza ne samo da postoji već je višeslojna i deo je očajničkog nastojanja da se po svaku cenu zadrži hegemonija u ubrzanom i nepovratnom geopolitičkom prestrojavanju sveta.

Već duži niz godina, u mojim razgovorima s uticajnim kontaktima iz zapadnih političkih i akademskih krugova, jedna od ključnih tema bila je jačanje ekonomskog uticaja Kine na afričkom kontinentu. O ovom uticaju se najčešće govorilo u kontekstu „investicionog ropstva”, što je, imajući u vidu kako su nekadašnje kolonijalne sile, pre svega Francuska, ali i ostale uticajne zapadne zemlje, održavale kontrolu i sistematski crpele prirodne resurse dodatno osiromašujući ljude u ovom delu sveta u postkolonijalnom periodu, vrhunac ironije. Do pre nekoliko godina o kineskom uticaju, iako je konstatovan mnogo ranije, zapadne elite, uljuljkane svojom decenijskom dominacijom, govorile su s nipodaštavanjem, kao i o pokušajima Rusije da ostvari saradnju s afričkim državama, pre svega kroz osnaživanje svog uticaja u bezbednosnom sektoru. Zvono za uzbunu aktivirano je nekoliko godina pre pandemije, kada je kolektivni Zapad grubo probuđen iz svog sna o posebnosti i bogomdanom pravu da upravljaju svetom isključivo zadovoljavajući sopstvene interese, spoznajom o značajnom zaostatku u razvoju novih tehnologija u odnosu na Kinu, ali i Rusiju, naročito kada je u pitanju razvoj novih tipova naoružanja. Tada je ubrzano razvijena strategija kako da se ovi procesi zaustave, čije posledice živimo od 2020. do danas.

Nije tajna da je, pod maskom nedorečene borbe protiv islamskih militantnih grupa, koje su neretko i bile formirane od zapadnih tajnih službi, sistematski podrivana stabilnost afričkih država i stvarana veštačka zavisnost od zapadnog vojnog prisustva i političkog mentorstva nad vladajućim elitama, naročito u onim državama bogatim prirodnim resursima, kao što je Niger. U takvim okolnostima kolektivni Zapad je lako imao nesmetan i jeftin pristup rudama i radnoj snazi, koja je često uključivala i prinudni dečji rad. Ovo je bio osnov bogaćenja i visokog životnog standarda u zemljama koje su na ovaj način i dalje eksploatisale resurse afričkih država u postkolonijalnom periodu, dok je stanovništvo u tim državama živelo ispod granice golog preživljavanja.

To što su u ovim rudnicima neretko radila i deca, što je direktno kršenje povelje UN o pravima deteta i svih opšteprihvaćenih etičkih normi, očigledno nije izazivalo gadljivost ili makar nelagodnost kod onih koji su svoj standard zasnivali na tako korišćenim resursima. U ovim okolnostima Rusija je prepoznala potrebu afričkih zemalja da prekinu zapadni neokolonijalni uticaj i preuzmu kontrolu nad sopstvenim prirodnim bogatstvima, što se poklapalo s ruskim geopolitičkim interesima u vezi sa stvaranjem novog multipolarnog svetskog poretka. Više afričkih zemalja je, kroz bezbednosnu saradnju s Rusijom, rešilo problem s militantnim grupama i uspostavilo relativnu stabilnost, što je obesmislilo zapadni narativ da su njihovo prisustvo i kontrola neophodni da bi se te grupe držale pod kontrolom i za posledicu imalo lavinu zahteva ostalih afričkih država za uspostavljanje slične saradnje s Moskvom.

No, da se vratimo na ono što se dešava u Nigeru. Nije tajna da je uranijum iz Nigera od kritičnog značaja za francusku energetsku stabilnost jer se 85 odsto struje u Francuskoj proizvodi u nuklearnim elektranama, a uranijum iz Nigera predstavlja 20 odsto sirovine potrebne za ovu proizvodnju. Većinski vlasnik rudnika uranijuma u Nigeru je francuska kompanija „Orano”. Kada se sve ovo ima u vidu, ne čudi agresivna reakcija na smenu vlasti u ovoj afričkoj državi i pozivi na oružanu intervenciju, uprkos procenama da bi to moglo da dovede do sveopšteg rata u ovom delu afričkog kontinenta. Kao što je to bio slučaj i u Ukrajini, kolektivni Zapad bi radije da se taj rat za njihove interese vodi preko posrednika, u ovom slučaju preko pojedinih članica Ekonomske zajednice zemalja zapadne Afrike, u kojoj, uprkos velikim pritiscima zapadnih zemalja, ne postoji konsenzus za ovakvu intervenciju. Upravo ova činjenica može da dovede do direktnog sukoba između Nigera, Malija, Burkine Faso, s jedne strane, i Nigerije i Senegala, koji su spremni da vojno intervenišu „u ime EKOVAS-a”, s druge.

Iako se veza između ovih događaja i onog što se dešava u našem okruženju možda na prvi pogled ne vidi, malo dubljom analizom postaje očigledna. Tehnologija korišćena tokom pandemije i od početka ukrajinskog sukoba do kraja je ogolila aspiracije i neokolonijalno ponašanje velikih sila. No, da krenemo redom.

Neuravnoteženo ponašanje i kršenje svih važećih sporazuma od strane privremenih vlasti u Prištini predvođenih Albinom Kurtijem, uz prećutno odobravanje i ohrabrivanje Kvinte, pre svega od strane Londona i Berlina, dovelo je do izlaska srpskih predstavnika iz privremenih institucija samouprave na severu KiM. Njihovi zahtevi su bili jasni i neupitni: poštovanje svih sporazuma, a posebno onih koji se odnose na prisustvo prištinskih paravojnih i paramilicijskih snaga u opštinama s većinskim srpskim stanovništvom isključivo uz odobrenje lokalnih samouprava i komande Kfora, sprečavanje neovlašćene uzurpacije srpske imovine u ovim opštinama, revizija svih slučajeva hapšenja Srba i neovlašćenog neograničenog zadržavanja uhapšenih u pritvoru tokom predistražnog postupka i formiranje ZSO kako je to definisano potpisanim sporazumima.

No, nakon što su situaciju svojim postupcima doveli do usijanja, Zapad sada traži deeskalaciju situacije povlačenjem Kurtijevih parapolicijskih snaga samo iz zgrada opština na severu KiM (?!), potpuno ignorišući da, po dokumentima čiji su oni garant, ove snage ne bi ni smele da budu na celokupnoj teritoriji tih opština. Istovremeno, oni zahtevaju da Srbi „bezuslovno” učestvuju na novim izborima koji bi trebalo da budu raspisani na jesen, potpuno prenebregavajući legitimne razloge koji su doveli do njihovog izlaska iz tih privremenih institucija. S obzirom na to da je Kvinta pozdravila prištinsku odluku o povlačenju 25 odsto policijskih snaga iz zgrada opština, što je jedan odsto onog broja koji bi trebalo da povuku u skladu s potpisanim sporazumima, možda bi trebalo da i mi primenimo sličnu matematičku formulu kada je u pitanju „bezuslovno” učešće Srba na budućim izborima.

Ono što je očigledno jeste da smo prethodnih meseci, u okviru pritisaka na Srbe na KiM i Srbiju u celini, svedoci prisilnog odmrzavanja kosmetskog konflikta, stvaranja nove realnosti i dodatnog pritiska na Srbe da napuste svoja vekovna ognjišta, koji se, uprkos ispraznoj retorici i pozivima na deeskalaciju, direktno i aktivno podržavaju od strane zemalja Kvinte. Pismo osvedočenih srbomrzaca i ratohuškača koji predvode albanske lobističke strukture u parlamentima zapadnih zemalja, pomenuto na početku ovog teksta, ove namere ogolilo je do kraja. Zbog događaja u Ukrajini postoji uzdržanost Zapada od primene brutalne sile na način na koji je to rađeno devedesetih godina prošlog veka jer bi to moglo ponovo da im se vrati kao bumerang. Zato se pribegava ovakvim „suptilnijim” neokolonijalnim metodama.

Istovremeno, u jednoj od objava predstavnika američke administracije za zapadni Balkan direktno se zahteva od predsednika Crne Gore i budućeg mandatara da sastav nove vladajuće koalicije mora da bude od onih stranaka koje podržavaju EU, NATO i Ukrajinu! Volja građana Crne Gore i rezultati demokratskih izbora očigledno su irelevantni. Kao što je Kvinta prolećne izbore na severu KiM, na kojima je učestvovao jedan odsto upisanih birača, proglasila uspešnim i legalnim, tako su i rezultati izbora u Crnoj Gori, na kojima je glasalo 56,6 procenata građana, manje važni od onog što zapadne administracije žele da vide u ministarskim foteljama. Kao što je svojevremeno instalirana Atifete Jahjaga na mesto „predsednice Kosova”, možda bi bilo bolje da su Mijatoviću i Spajiću poslali spisak s imenima podobnih članova vlade, da se ljudi ne muče.

Uporedo s ovim zahtevima u Crnoj Gori, koji su direktno usmereni protiv srpske zajednice, američka administracija je uvela sankcije kompletnom rukovodstvu Republike Srpske zbog navodnog „podrivanja Dejtonskog sporazuma”. Papir trpi sve, pa i da se oni, koji se protive nelegalnoj reviziji ovog međunarodnog sporazuma i zalažu za njegovu doslednu primenu koja se od tog istog Zapada sistematski krši već četvrt veka, optuže za njegovo rušenje. Ostale članice Kvinte i EU su, poput poslušnih đačića, sledile primer u stvaranju „sanitarnog koridora” oko rukovodstva Republike Srpske, kojim se, u praksi, sankcionišu svi građani Republike Srpske. Slično onome što se dešava s političkim strankama koje predstavljaju srpsku zajednicu u Crnoj Gori, „sanitarni koridor” se stvara sa ciljem nasilne promene volje građana izražene na demokratskim izborima.

Ovaj intenzivirani frontalni napad na srpsku zajednicu i njene interese u regionu nije neočekivan. Više puta sam i pisao i govorio o tome da sat neumitno otkucava za neuspešne projekte kolektivnog Zapada na zapadnom Balkanu, što zbog unutrašnje političke dinamike u tim zemljama i dolazećih izbornih ciklusa, što zbog geopolitičkih promena u svetu. Gotovo je izvesno da će ono što će se uraditi do kraja godine ostati kao zamrznuto stanje stvari u nizu godina koje su pred nama. Otuda ti grčeviti pokušaji nasilnog stvaranja nove realnosti još agresivnijim flagrantnim kršenjem međunarodnog prava i obavezujućih sporazuma, ne samo na zapadnom Balkanu i u Evropi već i na ostalim kontinentima. I to nema nikakve veze s interesima nacija i država koje su na udaru, već je stvar povampirenog kolonijalnog pristupa onih koji su svoj napredak i uticaj zasnivali na gaženju prava ostatka sveta i čije vreme neumitno prolazi.