Kada žrtve razviju pozitivne emocije prema nasilniku

Tokom pljačke banke u Stokholmu 1973. godine, koja je trajala šest dana, taoci su se toliko zbližili sa otmičarima da kada su otmičari bili uhvaćeni – taoci nisu hteli da svedoče protiv njih.

Tada je nastao naziv Stokholmski sindrom, a tvorac naziva je švedski psihijatar Nils Bejerot. Pod Stokholmskim sindromom podrazumeva se teško objašnjiva pojava kada žrtva gaji određene pozitivne emocije prema svom zlostavljaču.

Dalja istraživanja Bejerot je nastavio na žrtvama koje su opravdavale postupke agresora, nisu želele da sarađuju sa policijom niti da svedoče protiv agresora.

Stokholski sindrom u svakodnevnom životu

Ovo stanje ne mora biti vezano samo za talačke krize već se može dešavati i u svakodnevnom životu. Zlostavljanje dece, porodično nasilje, trgovina ljudima samo su neki od primera gde žrtva, da bi opstala u nametnutoj situaciji, stvara savezništvo sa zlostavljačem, brani ga pred policijom, ne prijavljuje nasilje nikom, već ga krije.

Takve situacije se mogu naći i u sportu gde trener može biti zlostavljač, a sportisti nalaze izgovore i rade sve što im trener-agresor kaže jer od njega zavise, a situacija u koju su stavljeni je takva da trener zna šta je najbolje za njih.

Što je duži vremenski period zatočeništva veća je pozitivna emocija prema tiraninu.

Stokholmski sindrom neće razviti sve žrtve nasilja. Neke će pružiti otpor, neke će pokušati da pobegnu, a neke će pokušati da prežive tako što će određene gestove agresora opravdavati kao pozitivne i umesto straha, besa, neprijateljstva prema nasilniku početi da saosećaju sa njim.

Mnogi psiholozi i psihijatri smatraju da postoje žrtve koje imaju Stokholmski sindrom iako nema ni dijagnostičkih kriterijuma za identifikovanje Stokholmskog sindroma, iako se ne nalazi ni u jednom od dva glavna psihijatrijska priručnika: „Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja” i „Međunarodna statistička klasifikacija bolesti i srodnih zdravstvenih problema”.