Sudbina Anketnog odbora

Sredinom avgusta – tačnije 17. pomenutog meseca – ističe rok od 30 dana, koliko je Anketni odbor dobio na raspolaganje od Skupštine Srbije za svoj rad, s ciljem utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar”, kao i u mestima u okolini Smedereva i Mladenovca. Konstituisan još sredinom jula, navedeni odbor, međutim, i dalje lebdi u pravnom vakuumu pošto je voljom skupštinske većine odmah nakon osnivanja uveden u stanje svojevrsne hibernacije – iako zvanično nije ukinut, praktično još nije ni počeo s radom.

Iz činjenice da je odbor, formiran odlukom najvišeg predstavničkog i zakonodavnog tela, ukinut običnim saopštenjem na sajtu, a ne kroz skupštinsku proceduru – naime jedino mesto gde se odluka može izmeniti jeste sama skupština (i to nakon plenarne debate) – civilni sektor izvukao je nužan zaključak kako je time ozbiljno narušena vladavina prava. Izvršna direktorka Građanskih inicijativa Maja Stojanović nazvala je odluku o zamrzavanju rada odbora „svojevrsnim pučem”, obrazloživši to nesumnjivim uplivom izvršne vlasti na Narodnu skupštinu Srbije. Od samog početka rad odbora bio je izmešten u poslovično negativnu sferu političke borbe – okidač za to bilo je, po svemu sudeći, naimenovanje Marinike Tepić za direktorku odbora – umesto da se traži rešenje za povećanu netolerantnost u društvu, a u cilju stvaranja neke drugačije klime, u kojoj se ne bi dešavali slučajevi masovnih ubistava poput ovih iz maja. Dodatnu otežavajuću okolnost predstavljalo je objavljivanje spiska od nekih deset imena državnih službenika, čiju odgovornost je odbor želeo da preispita, pre svega u smislu nemara, nekompetentnosti i zanemarivanja nužne prevencije (primera radi, meštani su više puta prijavljivali optuženog za masakr u Mladenovcu zbog korišćenja oružja, a nadležni nisu reagovali). Premijerka Ana Brnabić otišla je najdalje u političkom iščitavanju razloga nastanka Anketnog odbora, izjavivši kako je cilj opozicije „da pozove i sasluša predsednika države Aleksandra Vučića”.

Bilo kako bilo, rad odbora stopiran je već nakon nekoliko dana uz zvanično saopštenje da je to učinjeno na zahtev punomoćnika porodica da se obustavi „bilo kakvo postupanje i rad” skupštinskog Anketnog odbora sve dok se ne okonča krivični postupak pred tužilaštvom i sudom. Međutim, ovde se moramo malo više zadržati na ulozi pravnih zastupnika porodica, čija će molba, u osnovi, pokrenuti čitavu krizu oko Anketnog odbora. Njihovo je postupanje, po rečima advokata Luke Jovanovića, programskog direktora Foruma za bezbednost i demokratiju, bilo u najmanju ruku problematično, štaviše, na samoj granici neprofesionalnosti, i to iz više razloga.

Prvi i osnovni razlog je taj što su punomoćnici svoju molbu za „zaustavljanje bilo kakvog postupanja i aktivnosti AO” poslali na više različitih adresa (ukupno sedam), od kojih nijedna, međutim, nije bila nadležna za rešavanje pomenute molbe. Institucije kojima su se punomoćnici porodica obratili bile su, redom, sledeće: predsedniku Republike Srbije (Aleksandru Vučiću); predsedniku Narodne skupštine (Vladimiru Orliću); predsednici Vlade Republike Srbije (Ani Brnabić); ministarki pravde (Maji Popović); vrhovnoj javnoj tužiteljki (Zagorki Dolovac); predsedniku Visokog saveta tužilaca (Branku Stamenkoviću); predsednici Vrhovnog suda (Jasmini Vasović). Nijedna od pomenutih adresa, međutim, nije bila, ni po Ustavu, ni po zakonu, nadležna za rukovođenje Anketnim odborom – što su zastupnici porodica od početka morali znati.

Drugi razlog za sumnju je taj što je molba podneta još pre nego što je usvojen plan rada odbora, sa težištem da odbor ne bi smeo u svom delokrugu rada da obuhvati pitanja koja zadiru direktno u nadležnost tužilaštva ili suda. Zašto bi odbor uopšte i pomišljao da se meša u rad tužilaštva? Zar to ne radi žuta štampa svojim senzacionalističkim pisanjem o masovnim ubistvima kao da je to nešto najnormalnije?

I, najzad, treće, šta uopšte znači zalaganje punomoćnika da se rad odbora zamrzne „do okončanja krivičnih postupaka pred tužilaštvom i sudom”, ako svi dobro znamo da istraga može da potraje mesecima, a samo suđenje godinama. Zašto se, gledano sa strane, nameće nužan zaključak da se ovde radi o svojevrsnoj sabotaži i svesnoj opstrukciji, nažalost na štetu ne samo porodica, nego i celog društva. Jer bilo je jasno još od početka da razlozi iz kojih se pristupilo osnivanju Anketnog odbora nisu bili samo u interesu porodica, nego i celokupne javnosti. Pitanja koja je pokrenuo Anketni odbor bio je način da, u vreme uličnih protesta, skupštinska većina otpočne preko potreban dijalog s društvom.

Esejista i prevodilac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista