Alpske oluje nad Balkanom

Krajem jula i početkom avgusta Balkan je bio na udaru razornih oluja koje su opustošile, poplavile i nanele ogromnu štetu na širokom pojasu Balkana od Slovenije do Crnog mora. Zanimljivo je da su olujni oblaci obično formirani u jutarnjim časovima iznad Alpa da bi, ne vodeći računa o etničkim i državnim granicima, tokom dana tutnjali kao tasmanijski đavo iz crtanog filma o Dušku Dugoušku, sve dok se uveče ne bi udavili u Crnom moru.

Ovaj proces mogao je da se prati u realnom vremenu na svim dostupnim metereološkim aplikacijama. Sudeći prema sve učestalijim tekstovima pojedinih švajcarskih listova, pre svega „Noje cirher cajtunga”, iznad Alpa se priprema i političko nevreme koje bi moglo da nanese veliku štetu svima koji žive na Balkanu.

Tekstovi namenjeni pre svega regionalnoj publici, ali i donosiocima odluka u EU i SAD sročeni su tako da kod čitaoca izazovu emocionalnu reakciju i prodube osećaj neprijateljstva između naroda. Tako, na primer, kolumnista tog lista Aleksander Norbert tvrdi da ambicije za „velikom Srbijom” ugrožavaju mir na Balkanu. Ta etiketa koja je svojevremeno uspešno zalepljena Miloševiću, mada izbledela od starosti i pohabana od preterane upotrebe i danas se koristi prvenstveno u propagandne svrhe jer je za ozbiljnu analizu neupotrebljiva. Naime, „velika Srbija” podrazumeva zalaganje za političko ujedinjenje i zaposedanje teritorija na kojima žive Srbi. Niko politički relevantan u Srbiji, međutim, bilo da je na vlasti bilo da je u opoziciji nema takve ambicije i sve što se navodi u prilog toj tezi je nejasna, iz konteksta izvađena Vulinova sintagma „srpski svet”. Srbija je priznala i podržava teritorijalni integritet svih bivših jugoslovenskih republika u kojima žive Srbi. Jedini ko u regionu javno propagira ideje političkog objedinjavanja pripadnika njegovog naroda, odnosno stvaranja „velike Albanije” i menjanja granica je Norbertov mezimac Albin Kurti.

Andreas Ernst u istom listu kategorički insistira da se Srbiji ne sme dozvoliti da neminovni gubitak „svoje bivše pokrajine” nadoknadi teritorijom Republike Srpske. Ovde je zanimljivo da se kao problem vidi kompenzacija kao oblik kompromisnog rešenja, a ne neprincipijelnost u rešavanju postjugoslovenske drame. Svako ko je zaista zainteresovan za očuvanje BiH morao bi se istim žarom boriti i za očuvanje multietničke Srbije.

No, izgleda da je upravo u tom grmu zec. Početkom juna bivši visoki predstavnik u BiH Kristijan Švarc-Šiling u autorskom tekstu za Dojče vele, svestan činjenice da ključnu reč u politici Zapada na Balkanu imaju SAD, otvoreno i nimalo diplomatski staje na stranu gospodina Mendeza predsednika spoljnopolitičkog odbora američkog senata, kritikujući aktuelnu politiku američke adminstracije koju vode Derek Šole i Gabrijel Eskobar, čiji je osnovni zadatak da na ovom prostoru obezbede mir i stabilnost i odstrane ruski uticaj.

Nekadašnji ministar u Kolovoj vladi je iskusan političar i moguće je da prepoznaje tendenciju SAD da rešenju balkanskog čvora pristupi sveobuhvatnije sa osnovnom ciljem da stabilizuje Balkan. Zanimljivo je da je pre izvesnog vremena jedan, takođe američki, pokušaj pragmatičnog rešenja odnosa Beograda i Prištine blokirala nemačka kancelarka i Kolova naslednica odlučnim protivljenjem podeli Kosova.

Sada se, sudeći prema tom tekstu, aktuelna američka politika u regionu pokušava osujetiti spinovanjem koje nema veze sa osnovnom tezom. Tako se, recimo, kao argumenti za promenu američke politike navode pitanja zašto SAD sarađuje sa Vučićem koji, navodno, ima čvrste veze sa Putinom, sledi Miloševićevu etnonacionalističku politiku i ima odnose sa kriminalnim miljeom. Nivo argumentacije svedoči da je reč o klasičnoj zameni teza. Nastranu što su navedene tvrdnje problematične i ničim potkrepljene, već one nemaju veze sa ključnom temom na koju se odnose ‒ uređenjem političkih odnosa na Balkanu. Drugim rečima, problemi u BiH i u Srbiji na KiM odnosno, albansko, srpsko i bošnjačko nacionalno pitanje postoje pre, a postojaće i posle Vučića ukoliko im se sada ne pristupi ozbiljno. Vučić je bitan samo u meri što je spreman da uloži istinski napor da doprinese rešavanju tih problema – ali, naravno, ne na štetu Srbije.

Može se razumeti zašto gospodin Švarc-Šiling ima averziju prema rešenjima koja bi Balkanski prostor redefinisala u skladu sa etničkim principom – mada je taj princip već primenjen u bivšim jugoslovenskim državama koje su postale članice EU. Međutim, on se ne zalaže za pristup koji bi oslabio sve etnonacionalizme već isključivo govori o srpskom etnonacionalizmu. Otuda je „nova politika” staro zalaganje za uređenje Balkana isključivo na štetu najbrojnijeg naroda i države Srbije. Da bi se to postiglo, samo po sebi se kao rešenje nameće jačanje svih balkanskih nacionalizama osim srpskog – a to je daleko od proklamovane averzije prema etnonacionalizmu.

Onaj ko zaista ima averziju prema etnonacionalizmu morao bi da se zalaže za prijem svih država zapadnog Balkana u EU u postojećim granicama. U suprotnom, zalaganje za „novu politiku na zapadnom Balkanu” ima konkretan politički cilj slabljenje Srbije, a u krajnjoj liniji njeno svođenje na, kako se nekada govorilo, Beogradski pašaluk. Iz tog ugla posmatrano Srbija nikada neće biti dovoljno mala da ne bi bila pretnja za mir na Balkanu.

Da ne bismo ostali u sferi teorija zavere treba odgovoriti na pitanje zašto bi bilo ko postavljao takav cilj?

Prema jednom gledištu potrebno je da se oslabi ključni ruski saveznik na Balkanu. Prema drugom gledištu, slabljenje Srbije je direktna posledica pritiska lokalnih etnonacionalizama. Postoji i mišljenje da je reč o potrebi političkih krugova u Berlinu da se oslabi Srbija kao brana nemačkom ekspanzionizmu na Balkanu. Ne treba, na kraju, isključiti ni iracionalne momente koji su vezani za istorijsko pamćenje, a verovatno bi se moglo naći još manje ili više obrazloženih objašnjena jer u svakom od postojećih ima nelogičnosti.

Bilo kako bilo, ako se prihvati politika slabljenja Srbije – zaodenuta u plašt borbe protiv velikosrpskog hegemonizma, niko ne može garantovati da se ubrzo neće otvoriti pitanje državnosti druge „bivše srpske pokrajine” Vojvodine kao dobrog primera multietničke države kojoj na putu stoji Srbija. Kada se stvari postave neprincipijelno, odnosno kada se jednom ističe etnički, a drugi put princip Banditerove komisije, onda je to siguran put koji vodi u konflikte.

Srbija naravno nema mogućnost da se sama odupre nemačkom uticaju. Francuska, a zatim i Rusija koje su tokom nešto više od jednog veka u toj težnji podržavale Srbiju danas, iz različitih razoga, nemaju tu moć. Jedina sila koja tome može stati na put su SAD.

Nema sumnje da u politici SAD prema Balkanu postoje različite struje. Teško je sada reći koja od njih će odneti primat. Iskustvo s kraja prošlog veka svedoči da je Milošević verovao da će očuvati teritorijalni integritet Srbije ako ne bude dovodio u pitanje teritorijalni integritet Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U tome je imao podršku SAD. Iz toga razloga je na Zapadu slavljen kao faktor mira i stabilnosti, ali je kada je trebalo zaštiti integritet Srbije označen je kao „balkanski koljač”.

Miloševiću se u Srbiji zamera da zbog sukcesivnog pristupa i poverenja koje je imao u američku politiku, Srba danas gotovo da nema ni u Sarajevu ni u Hrvatskoj ni na KiM. To pitanje je diskutabilno i otvara potpuno novu temu, ali je nesumnjivo da se svaki pokušaj razvezivanja balkanskog čvora mora koliko je to moguće odvijati simulatno. Na to upozoravaju i tekstovi koji se poput olujnih oblaka roje u predelu Alpa.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu