O čoveku jednom i našim srcima

Naslov ovog dopisa je čudan ali primeren ovom vremenu i svetu koji kao da je sišao s uma. Sastoji se od dva dela.

Prvi je prekor koji je dete od četiri godine uputilo ocu zbog suzbijene želje da automatom na baterije, koji osipa vatru, „pobije” sve oko sebe. Na upozorenje detetu da dobar čovek to ne radi, četvorogodišnje dete je ljutito uzvratilo ocu prekorom: „Čoveku jedan!” Očigledno je razumelo da je dobar čovek remetilački faktor u njegovoj igri. Tako je čovek, i to dobar, izgubio svoju vrednost – strast potencijalnog ubice izbila je u prvi plan. Pitanje je da li će se ona vaspitanjem ukrotiti kod ovog deteta ili će ostati da tinja do prve prilike za zlodelo, a da ne oseti ni mig pokajanja. Onda se pitamo – zašto? Odgovorimo ponovnim pitanjem: Zašto su nam prodavnice pune dečjeg oružja, od noža do raketnih sistema, uključujući i razne delove vojne i policijske opreme, da i ne govorimo o brojnim ratnim igrama na računaru? Radi „zabavne trgovine” i profita ili možda verujemo da ćemo tako odnegovati ljubav prema vojnom i policijskom pozivu? Čak i ne slutimo mogućnost da će neko od te dece, igrajući se tom opremom, biti inficirano neizlečivim porivom ubice. Prekor „čoveku jedan” ovih dana nam pokazuje svoju bezumnu, zakulisnu dimenziju: „Ja sam heroj. Pridruži mi se da ubijamo zajedno!”

Da li je i etničko čišćenje recidiv takvog vaspitanja?

Drugi deo naslova povezan je s pomenom tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar”. Vraća nas na 29. stranu „Politike” od 10. maja sa osam vedrih, nasmejanih dečjih likova i njihovim anđelom čuvarom koji se s njima preselio u večnost; na najavu novih masakara i hapšenja, da se slično ne ponovi i na strane ambasadore dok odaju počast postradalima u dva masakra u Srbiji. Iako se slavi Dan Evrope, „njihova srca nisu spremna za veselje i za slavlje”. Možda privatno tako osećaju i misle. Ko da im veruje kada, po svom pozivu, diplomate ne mogu imati jedno lice, ni srce ni dušu? Polažu cveće kako im se naloži.

Već nekoliko decenija nam za njima pelen niče (kafić „Panda”, 1999. godina, pogromi 2004. godine, Staro Gracko, Goraždevac...). Žele nas u EU, samo im još mala Srbija nedostaje da budu kompletni. Čak su počeli da se obrću u propagandnim programima kao neka izuzetno vredna roba bez koje ne vredi živeti. Samo koji sat kasnije u dnevniku potvrdiše da se raduju što su Srbiji uvalili nekoliko „sporazuma” s Prištinom i što se ZSO i dalje krčka. Potom dodaju da Srbija mora da uvede sankcije Rusiji, da prizna „državu Kosovo” i da ispuni brojne druge njihove uslove i zahteve. Stigli su čak i do prvog testiranja funkcije „države Kosovo” na celoj teritoriji – instalirana kosovska policija i tehnika i na severu Kosmeta. Samo što nisu rekli: pa vi ste to usmeno i(li) pismeno prihvatili. Ne znamo da li nas i naša vlast vara ili nam policijske kontejnere na uzurpiranoj zemlji na severu Kosmeta, kosovsku zastavu i druga državna obeležja nameću samo stranci.

Pritisci i uslovljavanja sasvim sigurno nam dolaze sa Zapada. Istovremeno smo toliko važni kao poslednja prepreka globalizovanoj Evropi (sem Rusije s Belorusijom i Ukrajinom „kao kolateralnom štetom”, poput nas 1999. godine) da EU, UK i SAD ne mogu bez nas, a na drugoj strani toliko nemoćni da se odupremo pokoravanju da nas gnjave svakom nepravdom, kako bismo pristali na bespogovornu poslušnost. Naša bojazan da bismo redukovanjem interesovanja za EU integracije mogli da izgubimo pretpristupne investicije iz fondova Zapada drži nas na udici EU i SAD, koje nam, s druge strane, ne zavrću slavine, bojeći se i same da bismo se potpuno okrenuli integracijama s Istokom. Deluje kao da nam se nasilje, ubistva i masakri preslikavaju sa zapadnih matrica, planirano doziraju i ubacuju da nam zlo od goreg bude.

Pitali bismo ih zašto ne probaju da i Srbiju sa dve autonomne pokrajine prihvate onako kako su priznali državnost ostalim republikama u nasleđenim granicama iz SFRJ, a da postojanje Srba u drugim republikama bivše SFRJ uvaže sa svim ljudskim pravima, bez pretenzija na promene državnih granica. Onako kako Srbija uvažava prava Mađara, Albanaca, Bošnjaka, Hrvata i svih drugih naroda na svojoj državnoj teritoriji. Da se krajem prošlog veka više radilo na kultivisanju međunacionalne trpeljivosti, umesto na etničkom čišćenju, bilo bi daleko bolje svima nama na zajedničkim prostorima – (n)i na Istoku (n)i na Zapadu.

U interesu trajnog mira, politički imperativ je uzdizanje međunacionalne trpeljivosti na humanim i pravednim osnovama – poštovanje prožimanja kultura i tekovina civilizacije. Očuvanje nacionalnog identiteta, kad ne ugrožava svoje okruženje, nije zlo, dok svako etničko čišćenje ima koren u neprepoznavanju čoveka i u licemerju („Čoveku jedan!” i „Naša srca nisu spremna za veselje i za slavlje.”). To zlo, uz otvorenu ili prećutnu podršku Zapada, i dalje nam se izraženo ponavlja na Kosmetu, u Hrvatskoj i BiH. Zrelo je za promenu, ma koliko zvučalo neverovatno.

Miodrag Srbljak,
Kraljevo