Najbolje mesto za instagram fotografije na svetu

Kada se kaže Alpi, prva asocijacija je sneg. Ako u rečenicu dodate letnji pejzaži i jezera, nastaje klimatska zabuna u glavi. Ali baš leto je prvi period za obilazak jezera Austrije, sa slikovitim selima smeštenim na obodu kristalno čiste vode i pogledom na snežne vrhove Alpa. Obišli smo tri najveća jezera u regionu Graca i Salcburga – Volfgang, Mondze i Aterze.

Najlepše, ali i najmanje seoce koje smo pronašli na ovom putu svakako je Halštat. To je zapravo samo jedna ulica s dve crkve i jedva 800 stanovnika, ali je nestvarna lepota i lokacije i prirode koja ga okružuje bila dovoljna da bude proglašeno za „najinstagramičnije” mesto na svetu. U ovu „ulicu” dnevno se slije i do 30.000 turista sa svih strana sveta.

Pola sata bilo bi i više nego dovoljno da se prođe Halštat s jednog kraja na drugi, ali problem nastaje kada shvatite da ne znate šta ćete pre da gledate i fotografišete: prirodu, bajkovite kućice u cveću ili radnje koje uglavnom nude proizvode na bazi soli.  Videli smo so različitih boja s ukusom biljaka, mesa, pa belog luka, čuvene lampe koje se kod nas prodaju kao himalajske, bezbroj proizvoda za negu tela na bazi soli... I tako dolazimo do tajne broj dva ovog seoceta: nije im bilo dovoljno što je proglašeno kao mesto za instagram broj jedan na svetu – ovde se nalazi i najstariji aktivni rudnik soli, takođe na svetu. Na kraju ni Unesko nije imao kud i stavio ga pod zaštitu 1997. godine.

Sve ovo bilo je dovoljno da se neko na drugom kraju sveta doseti da ukrade sjajnu turističku ideju, pa su Kinezi 2011. u gradu Huejdžou, devedesetak kilometara od Hongkonga, napravili kopiju Halštata. Kako smo čuli, o tome nisu ni obavestili Austrijance, već su, kada je sve bilo gotovo, na otvaranje pozvali šokiranog gradonačelnika Halštata. Srećom, tadašnji prvi čovek austrijskog mesta u ovoj priči je video turističku šansu i za svoje selo, pa je u Kini potpisao sporazum o kulturnoj razmeni, a dva grada – original i kopija, danas su pobratimi.

Ono što smo naknadno saznali jeste da ovo nije usamljen slučaj u Kini, ali jeste jedinstven po tome što je napravljena kopija čitavog mesta. Tako u Kini već postoje replike Ajfelovog tornja, jedne ulice uz Temzu sve sa čuvenim crvenim telefonskim govornicama, a osim što su kopirali deo Londona, isto to su uradili i s čuvenom dolinom u Vajomingu i – delom Venecije.

Ali, vratimo se Austriji. S dužinom od 11 i širinom do samo dva kilometara, Mondze (Mesečevo jezero) jedno je od najvećih jezera u oblasti Salckamergut. Ovo i susedno Irse su inače najtoplija jezera u ovom regionu, s temperaturom vode koja dostiže 27 stepeni. Osim lepih pejzaža, turiste ovde dovode i vodeni sportovi. Prema legendi, vojvoda Odilo je sa svojom ženom i velikom pratnjom otišao u lov, izgubio se i tražeći put već je došla noć. Visoko na stenovitom terenu iznad Mondzea zamalo je pao s litice. Ali tada se iza oblaka pojavio pun mesec i vojvoda je ugledao površinu jezera što mu je spasilo život. Zahvalan, zakleo se da će izgraditi opatiju na obali jezera koje je nazvao Mesečevo jezero.

Mesto Sent Gilgen je čarobna kombinacija tradicionalne, ali i moderne šik arhitekture, a poznato je po tome što je ovde rođena majka Volfganga Amadeusa Mocarta, Ana Marija. Ovde je dugo živela i Mocartova sestra Nanerl, za koju se priča da je zapravo bila autor početnih kompozicija svoga brata, ali da je morala da ostane skrivena od javnosti u skladu s položajem žena u to vreme. Obišli smo kuću-muzej u kojoj se čuvaju stvari i uspomene na ove dve žene. Po našem mišljenju obilazak nije bio vredan 6,5 evra, ali smo i to zabeležili u svoj notes s proputovanja po svetu.

Sent Volfgang (nazvan po istoimenom jezeru) nas je očarao. Ovo selo je u srednjem veku bilo jedno od najvažnijih hodočasničkih mesta u Evropi i smatralo se da je gotovo u rangu sa Rimom. Drevni „Put hodočašća” u dužini od 11 kilometara vodio je do mističnih energetskih mesta gde je Sveti Volfgang trebalo da služi.

Jedna od glavnih atrakcija ovde je parna zupčasta pruga na planini Šafberg koja još od 1893. godine prevozi turiste do 1.783 metra visoke panoramske tačke. Vozići su crvene boje, savršeno za fotografisanje uz zeleni pejzaž, a naš je bio oslikan u duhu Božića.

Pošto je to najstrmija pruga ove vrste u Austriji, bilo je potrebno čak 35 minuta vožnje da se stigne do vrha. Ove parne mašine davno uspostavljene zupčaste železnice spadaju među najstarije radne mašine na svetu. Pogled s vrha oduzima dah: po vedrom danu pruža se panoramski pogled od 360 stepeni preko nekoliko austrijski jezera, pa sve do Kimskog jezera u Nemačkoj, u podnožju Alpa.

Ovde se većina turista zadrži tek koliko je potrebno da se fotografiše i sačeka sledeći voz, jer je na vrhu jako hladno, a to što duva i jak vetar je i deo objašnjenja za „poplavu” paraglajdera.

Reč-dve i o hrani i piću: nezaobilazan deo ponude su pastrmka, kobasice, pršuta, sto vrsta sireva s raznim dodacima, štrudla od jabuka, perece s puterom i raznim drugim punjenjima, pivo i vino, ali je i široka ponuda tzv. zdravih kolačića. I jedno upozorenje: u Austriji se sve zatvara u 18 časova, od pijaca i marketa do apoteka, jedino restorani rade nešto duže, pa mislite o tome na vreme.

Punog ili praznog stomaka, tek, ovde je preporuka broj jedan pešačenje u prirodi. Bilo da je vaš izbor vožnja brodom, paraglajding, jedrenje ili samo kupanje i obilazak znamenitosti, jedno je sigurno: vratićete se s neverovatnim fotografijama i mirisom soli u nozdrvama i na obući.

U najstarijem aktivnom rudniku soli na svetu

Razvoj čitavog regiona u kojem se nalazi Halštat, od početka naseljavanja ovih prostora, vezan je za eksploatisanje soli, pa i naziv regiona bi u bukvalnom prevodu bio „Posed kancelarije za so”. Naziv potiče od kraljevske kancelarije za so iz doba Habzburške monarhije u čijoj nadležnosti su se nalazili rudnici soli.

Za turiste je najatraktivnija poseta najstarijem aktivnom rudniku soli na svetu, gde su arheolozi pronašli i najstarije drvene stepenice iz bronzanog doba. Kopija stepenica se inače nalazi ispred Muzeja kulturnog nasleđa u Halštatu, a original je u Prirodnjačkom muzeju u Beču.

Avantura počinje vožnjom uspinjačom, a vrh donosi drugo najbolje mesto za fotografisanje u Halštatu. Kratak predah, pa malo pešačenja uzbrdo do zgrade u kojoj počinje tura obilaska rudnika. Posetioci prvo dobijaju zaštitna bela odela koja su dva puta veća od njihove veličine, jer se oblače preko odeće. Bluza se upasuje u pantalone, a savetuje se i ravna obuća, jer je teren strm i klizav. U rudnik se ulazi kroz uzan i nizak tunel, a posetioci idu u koloni između šina jedan za drugim, uz upozorenje da se ništa ne dira jer je ovo ipak aktivan rudnik. Tokom obilaska spušta se na dva nivoa ispod zemlje i to na atraktivan način, kako su to radili rudari u stara vremena: niz drvene tobogane, klizeći na sopstvenoj zadnjici. Razlika je samo u tome što je danas na početku spusta postavljen semafor sa crvenim i zelenim svetlima. Zeleno znači da možete da krenete nadole i da se vaš prethodnik bezbedno spustio i sklonio s tobogana. Nas je ovaj spust podsetio na Diznilend, između ostalog i zato što vas i neočekivano fotografišu u najopasnijem trenutku kada obično zavrište i najhrabriji, tako da za osam evra na izlazu imate uspomenu svog unezverenog lica.

U podnožju tobogana su i kamere koje pokazuju koliko kilometara na čas ste išli: u našoj grupi najbrži je bio par sa 26 km na čas, što je pozdravljeno aplauzom. Ali na kraju je usledio šok: korpulentna devojka koja je bila naš vodiš kroz rudnik, inače jedina obučena u crnu rudarsku uniformu, spustila se poslednja, brzinom od 40 kilometara na čas. Inače ne brinite, ako ikada dođete u ovaj rudnik: oni stariji i slabijeg srca za avanturu obično biraju spuštanje stepenicama, koje pak može biti i rizičnije od tobogana jer je sve vrlo klizavo.

Iako smo neprekidno očekivali da dobijemo pijuke, a neki su i zapevali čuvenu pesmicu „Haj-ho” iz „Snežane i sedam patuljaka”, to se nije dogodilo: nismo kopali, ali smo imali priliku da vidimo komade soli različitih veličina i boja i da saznamo kako se ona vadila u bronzanom dobu, a kako danas.