Mile na prkosima

Sve ukazuje da je međunarodna zajednica uz pomoć Sarajeva konačno izgubila strpljenje i odlučila da obuzda i zaustavi „nacionalno blago Srba”, kako sebe naziva Milorad Dodik, čija je politika zagađeni skup pretnji secesionizmom, provokacija, konfrontacija, sukoba i psovki.

Tužilaštvo Bosne i Hercegovine podiglo je optužnicu protiv predsednika Republike Srpske i v. d. direktora „Službenog glasnika” Miloša Lukića, koji se terete za krivično delo neizvršavanje odluka visokog predstavnika Kristijana Šmita.

Večiti rat između Dodika i kolekcije visokih predstavnika, tokom koga su obe strane tvrdile da će drugoj videti leđa, dostigao je nove vrhove. Dodiku preti kazna od pet godina zatvora i zabrana obavljanja političke funkcije.

Po običaju svih autokrata, Dodik je napad na sebe identifikovao sa napadom na Republiku Srpsku i sav srpski narod. Ne bi da neko pomisli da je on meta zbog politike koju vodi. Potom je krenuo u maksimalnu homogenizaciju i, nervozan kakav jeste, odmah pojačao svoju vitriolsku, nepristojnu i bahatu retoriku.

Udruženje novinara BiH pozvalo je da se istraže pretnje „nekontrolisanog besa” koji je Dodik nedavno ispoljio napadajući novinare četiri televizije kao „rušitelje Republike Srpske”. Svi koji ga napadaju su neprijatelji, a pritiscima, kaže Dodik, je cilj da se oslabi poverenje srpskog naroda u institucije. Možda je i u pravu. On odavno ima ambiciju da predstavlja sve institucije RS.

Svog omiljenog „ljigavca”, američkog ambasadora u Sarajevu, optužio je da stoji iza „sramne” optužnice. „Majkl Marfi je čovek koji svaki dan smišlja šta će raditi protiv Srba”, tvrdi Dodik i proširuje listu britanskim špijunima, sarajevskim medijima i domaćim izdajnicima. Kancelarija visokog predstavnika ograničila se na komentar da niko nije iznad zakona.

Da li zapadne diplomate stoje u senci iza optužnice čoveka koji je već na listi vašingtonskih i londonskih sankcija? Verovatno da. Svako koristi svoje kanale uticaja. Dodik ne vidi ništa problematično u tome što je odmah zatražio pomoć prijatelja. Njemu je najvažnija solidarnost sa autoritarnog Istoka.

„RS nikad nije imala više prijatelja spremnih da nas razumeju. To što Nemačka i druge zemlje tog dela sveta imaju negativan odnos prema Republici Srpskoj, to nije ništa novo”, rekao je najavljući do kraja godine susret sa predsednikom Kine Si Đinpingom i novo viđenje sa Vladimirom Putinom.

„Ruska gazeta” objavila je opširan tekst u kome krivično gonjenje Dodika opisuje kao „još jednu opasnu provokaciju”. „Cilj Anglosaksonaca je jačanje destruktivnih procesa u Evropi, sprečavanje približavanja EU i Rusije, konsolidacija ruskih resursa i evropskih tehnologija i formiranje novih subjekata globalne konkurencije.”

Dobio je podršku hrvatskog predsednika Zorana Milanovića i mađarskog premijera Viktora Orbana. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ranije rekao da je „veoma zabrinut”, da se plaši da su stranci povodom BiH doneli odluku da „idu veoma žestoko” i da je tamo „u toku velika i teška kriza”, ali nije se suprotstavio podizanju optužnice. Vučić ima redovnu komunikaciju sa predstavnikom Šmitom, a u aprilu je ozbiljno iznervirao Dodika kada je u Beogradu konferisao sa ambasadorima Kristoferom Hilom i Marfijem.

Opšta mobilizacija po Srpskoj je u toku. Svi se gotovo patetično utrkuju da se solidarišu sa vođom kome zli stranci rade o glavi. A on, njen upravitelj, neki kažu i vlasnik, ne odustaje od svoje mesijanske misije da „sruši Bosnu”. Iako je u poslednje vreme nešto ublažio stavove. To ide ciklično,

Potvrđujući ini put da tripartitni način odlučivanja, uz pravo veta, Bosnu vekovima može da drži u okovima blokada i funkcionalne paralize, doplomate BiH iz redova srpskog naroda odmah su požurili da podrže svog šefa.

Ambasadori i generalni konzuli u poruci ističu da „koraci koje preduzimaju SAD, Velika Britanija i pojedine zemlje EU podrivaju ustavni poredak BiH”. „Reč je o tiraniji i stanju najsličnijem okupaciji”. Priliku da se oglasi nije propustio nu veliki Dodikov jaran, Emir Kusturica.

Redak glas mirnoće došao je od Igora Crnadaka, šefa poslaničkog kluba Partije demokratskog progresa, koji je rekao da predsedniku neće otežavati situaciju, ali ako je cilj da se od Dodika pravi „sveta krava” u tome neće učestvovati. „Nije on nikakva svetinja. Jedina svetinja je RS, njena teritorija, narod, nadležnosti i institucije.”

Pokušavajući da se izbori na pravnom planu, predsednik Srpske sada je na tužbu uzvratio krivičnom prijavom protiv tužioca Tužilaštva BiH, a Dodikovu odbranu preuzeo je beogradski advokat Goran Petronijević, kome je donedavno bio zabranjen ulazak u BiH jer je predstavljao pretnju po nacionalnu sigurnost.

Odmah je formiran tim za odbranu dvojice optuženih, koji će, ako zatreba, ići i u Njujork da Ujedinjene nacije podseti da predstavnik Šmit nije potvrđen u Savetu bezbednosti, da najgrublje gazi Dejtonski sporazum, ruši Ustav BiH i krši Povelju UN. Pošto svog najslavnijeg klijenta, Radovana Karadžića, nije spasao kazne doživotnog zatvora, advokat Petonijević možda će ovoga puta biti uspešniji.

Udruženje žrtava i svedoka genocida oglasilo se ironičnom porukom: „Nadamo se i želimo mu uspeh onakav kakav je imao sa svojim branjenikom Radovanom Karadžićem.” Dodik se ne obazire. Ne žali novca u nadi da će konačno neko raskrinkrati „farisejsku” politiku i pravdu Zapada. A ko bi drugi, nego on?