Enigma književne tišine

Za članove vladajuće partije samoubistvo Fatime Diop ne sme se ni politizovati ni instrumentalizovati. Reč je o ljudskoj tragediji koja poziva na odgovornost svih, a ne na bes. Ono što treba da bude urađeno što pre jeste da se nastavi dijalog i da svi, uprkos političkim razmimoilaženjima, ostanu ujedinjeni. Profesionalni političari opozicije su neprestano ponavljali kako vlast treba da čuje vapaj naroda i snosi odgovornost. Predsednik bi trebalo da podnese ostavku i organizuje nove izbore. Dakle, nema druge nego da se zauzme kurs oštre poštene politike. U medijima, pošteno građanstvo je oklevalo. Želeli su mir, ali može li se mirom prehraniti? Da li je ipak bolje da dođe do krize koja bi mogla da iznedri više društvene pravde i dostojanstva nego da se nastavi s lažnim mirom od kojeg oni najobespravljeniji nemaju ništa?

Ovaj odlomak iz romana „Najskrovitiji spomen ljudi” Mohameda Mbugara Sara (1990), govori o jednoj kriznoj situaciji u Senegalu ali je toliko karakterističan i za ostale delove sveta da ga, ukoliko zanemarimo ime Fatime Diop, možemo preneti bilo gde, pa i u našu svakodnevicu.

Roman koji je nagrađen Gonkurovom nagradom 2021. godine, a i naši studenti su mu dodelili Gonkurovu nagradu studenata Srbije 2022, nedavno je objavljen i na srpskom u izdanju kuće „Booka” u prevodu Gorana Kostovića.

Mohamed Mbugar Sar imao je samo 31 godinu kada je postao prvi pisac iz podsaharske Afrike koji je osvojio priznanje Gonkur. Njegov roman je konstruisan kao mozaik raznorodnih elemenata: priča, pisama, dnevnika, monologa, svedočanstava, koji čine lavirint iz kojeg je nemoguće razdvojiti istinu i fikciju. Umnožavanje tehnika pisanja, žanrova, tačaka gledišta, jedini je način da se pristupi enigmi lika, istina čoveka nije jedinstvena, relativna je za vreme i pojedince, smatra autor, tvrdeći da je tražio doslednost između filozofske ideje, teme romana i njegove forme, njegove konstrukcije.

O čemu se radi u knjizi? Možda je upravo u ovom romanu data najbolja definicija o temi dobre knjige kada glavnom junaku, senegalskom piscu Dijeganu, njegov cimer u Parizu, poljski prevodilac, slušajući ga kako pokušava da mu objasni o čemu je reč o delu koje ga je očaralo, kaže:

„Daću ti jedan savet: nemoj nikada da pokušavaš da iskažeš o čemu je reč u nekoj velikoj knjizi. Ili, ako to ipak uradiš, evo jedinog mogućeg odgovora: ništa. Jer, u velikoj knjizi, ništa je jedina tema, iako je sve u njoj. Nemoj više nikada da upadneš u zamku da želiš da iskažeš o čemu govori knjiga za koju osećaš da je velika. Tu zamku ti plete mnjenje. Ljudi žele da knjiga nužno o nečemu govori. A istina je, Dijegane, da samo osrednja ili loša, banalna knjiga o nečemu govori. Velika knjiga nema temu i ni o čemu ne govori, ona samo želi nešto da iskaže ili razotkrije, ali to samo je već sve, baš kao što je i to nešto, takođe, već sve.”

To ništa i sve u ovoj knjizi bogatog stila, jeste književna istraga koju, u potrazi za piscem knjige koja ga je očarala, vodi već pomenuti mladi senegalski pisac Dijegan Latir Faj između Senegala, Francuske i Argentine, a koja ga pak odvlači i u prošlost ‒ kolonizaciju, Prvi svetski rat, Holokaust... On traga za zabravljenim piscem T. Š. Elimanom, poreklom iz Senegala, autorom knjige „Lavirint nečovečnog” koja je objavljena 1938. godine u Parizu i koja je izazvala skandal zbog navodnog plagijata. Sar je zapravo inspirisan istinitom pričom pisca Jamboa Uologema iz Malija, dobitnika nagrade „Renodo” 1968. godine, čiji je roman „Le Devoir de violence” bio praćen sličnom kontroverzom – tri godine posle nagrade optužen je za plagijat, nastala je polemika, optužbe su ga slomile i prekinule njegov književni polet. Tada ovaj pisac nestaje sa scene: vraća se u Mali i pet godina ostaje zatvoren bez ikakvog javnog pojavljivanja.

– Teško je bilo pronaći taj roman. Jedan od mojih profesora na fakultetu mi je rekao da ima knjigu, ali nije mogao da je pronađe. Posle nekoliko godina, konačno je pronalazi i daje mi je: pocepanu i sa stranicama koje nedostaju. Bio sam fasciniran od samog početka. U Senegalu sam godinama tražio neskraćenu verziju i tek kada sam stigao u Francusku da nastavim studije, uspeo sam da dođem do nje. Od tada sam je čitao i ponovo čitao, što je podstaklo moju fascinaciju. Deo mog diplomskog rada posvećen je tome. Ova knjiga, optužena za plagijat, bila je pogrešno shvaćena: nije nastala kao rezultat književne krađe, već pokušaja prekomponovanja, prepisivanja. Na autoru je bilo da piše drugačije, da se poigra sa svojim književnim referencama. Za mene je njegov roman NLO zbog neobičnog jezika i njegove književne snage; to je inovativan i moćan tekst. Ali kako je bio sam, pošto su ga izdavači i afrička inteligencija napustili, nestao je – objasnio je Mohamed Mbugar Sar u jednom intervjuu neposredno posle dobijanja Gonkurove nagrade.

Po ugledu na pomenutog pisca iz Malija, i Eliman iz Sarovog romana je takođe nestao ne odbranivši se. Ideja o povlačenju i enigma književne tišine dugo su opsedali Sara, priznao je. I u njegovom prethodnom romanu već postoji lik pesnika koji se povukao iz sveta...

To je dovoljno znati da bismo se upustili u avanturu čitanja ovog slojevitog romana koji govori podjednako snažno i o današnjem trenutku kao i o prošlosti. U njemu ima strasti prema pisanju, kao i ljubavne strasti. Zapravo tema žudnje je centralna u romanu gde su erotska želja i želja za pisanjem snažno povezane, jer pisac smatra da „ista energija prolazi kroz obe ove želje” i da „ne postoji podela između tela i uma kada praktikujemo ove aktivnosti”. Pišete svojim telom i nikada nije tako snažno kao kada je telo u erotskoj napetosti, naglasio je u jednom intervjuu.