Borac protiv sujeverja i teorija zavera

Bez naučnih novinara, kao bez bilo koje druge profesije, jedno društvo nije kompletno. Ako nauka ljudima ne ponudi svoj pogled na svet, oni će tražiti alternativna objašnjenja, reči su Slobodana Bubnjevića, po obrazovanju fizičara istraživača, koji se profesionalno bavi pisanjem i promovisanjem nauke na popularan način.

U izveštavanju o nauci, kaže, teme nikad ne presušuju, ali taj posao podrazumeva da ste jednom nogom u nauci, a drugom u medijima. Priznaje da to nije sasvim lako jer se društvo po prirodi trudi da vas uklopi u zadate kategorije i zapravo, mada ste u dva sveta, niste ni u jednom, ne pripadate nikom.

Zato kada studenti dođu u školu naučnog novinarstva „Medialab”, Bubnjević im prvo poruči: „Dobro došli kući, sad ste među svojima”.

– Bez naučnih novinara društvo klizi u pseudonauku, sujeverje i teorije zavere. Naučni novinari su profesionalci koji mogu, kao vatrogasci, da „požar” budalaština i podvala drže pod kontrolom. A živimo u vremenu kad se taj plamen razbuktava – upozorava naš sagovornik, autor više proznih knjiga i drama, pokretač naučnopopularnih tribina, saradnik brojnih časopisa.

Koordinator za medije CERN-a

Posao šefa za komunikacije na Institutu za fiziku u Beogradu i koordinatora za medije CERN-a u Srbiji, za Bubnjevića je prilika da nauku približi publici.

– Institut ima tim koji se profesionalno bavi komunikacijama. Ima raznih modela, ali naš najviše liči na CERN-ov, mada oni imaju stostruko veće resurse i ekipu. Mi smo naučni novinari i zato je naš tim posvećen produkciji sadržaja iz nauke koji onda plasiramo na naše portale i koji delimo s medijima. Mediji nemaju resurse da sami razvijaju ovaj sektor, a zainteresovana publika je svakako na dobitku. Procena je da u Srbiji svaki trideseti građanin želi da prati nauku, a to, mada je daleko od većine, zapravo nije malo tržište – navodi naš sagovornik i navodi da je poslednjih godina primetno poraslo interesovanje za ove teme.

Bubnjević je diplomirao teorijsku i eksperimentalnu fiziku na Fizičkom fakultetu, ali se stiče utisak da mu je pero draže. Gde se susreću te dve ljubavi?

– Mlađa ćerka me je nedavno pitala šta sam kad sam bio dete želeo da „budem kad porastem”. Bez dvoumljenja sam odgovorio: novinar i pisac. Moj dragi prijatelj Predrag Suručić i ja smo kao dečaci šetali pored kanala i dudove šume, na obodu Perleza, i noseći štapove govorili jedan drugom da je jedini život vredan življenja onaj koji je živeo Hemingvej. Predrag je nosio mleko u domaćinstvo nekog Beograđanina, koji je u to vreme kupio kuću na selu i za kog se ispostavilo da je novinar. Zatekao ga je na tremu kako sedi za pisaćom mašinom, kuca, puši i istovremeno jede. „Spusti to”, rekao je mom drugu i nastavio da kuca. Satima smo pričali o tome, potpuno fascinirani – priseća se Slobodan.

Na svu sreću, zaključuje kako ne živi kao Hemingvej, jer ne vidi kako bih preživeo toliko alkohola i avantura, pad aviona, lov na slonove... Ali, na neki način, ostvario je deo plana da bude novinar i pisac u to u jednom sektoru gde mu se čini da može biti od koristi.

I umesto studija novinarstva ili književnosti, kaže kako je fizika zapravo izabrala njega.

– Matematika mi je išla dobro, a u gimnaziji se pokazalo da mi fizika ide odlično. U Srbiji inače – tu prednost ljudi zapravo i ne zapažaju ako je nisu iskusili – ako ste dete iz siromašne porodice, a imate neki talenat, društvo i država će zaista pomoći i školovati vas. Kao zajednica mi malo šta cenimo, ne umemo da ispoštujemo ni sopstvene velikane, ali zato gotovo opsesivno, zaista sistematski radimo na negovanju talenta. Šta će posle biti s njima, uglavnom ne marimo, pa nam zato i odlaze. Ali, pogledajte sve te specijalne škole, od muzičkih do matematičkih, takmičenja, stipendije – ukazuje na problem naš sagovornik.

Slobodanu su rezultati u fizici omogućili stipendiju za talente i druge beneficije i priznaje da nije ni pomišljao da treba da ide nekim drugim putem tokom školovanja:

– Zato sam, ma koliko to bilo teško, upisao fiziku. I mada se bavim komunikacijama, a moja profesija je pisanje, osećam se među fizičarima kao kod kuće. Uostalom, zaposlen sam na Institutu za fiziku.

Slobodan s neskrivenim ponosom priča o uspesima supruge Dragane Mladenović, čije su knjige poezije prevedene na više svetskih jezika, uz napomenu da su imali i zajednički poslovni projekat književni portal „Male novine” koji su pokrenuli 2010. godine u kućnim uslovima, bez podrške i budžeta, „ali sa zrnom entuzijazma, nešto kreativnosti i danas mogu reći, iskrenim požrtvovanjem”.

Ćerke Katarina i Irina, reklo bi se, ne idu stopama roditelja, s obzirom na to da su okrenute muzici. Na pijanističkom takmičenju u Temišvaru, u Rumuniji, Katarina je osvojila prvu nagradu. Mlađa Irina u pančevačkoj baletskoj školi pravi svoje prve baletske pokrete.

– Naravno da je to radost, ali, videćemo. Roditelj je najbolji kad nema svoju viziju šta dete treba da bude. Naš je zadatak da deci obezbedimo brigu i pomognemo dok rastu, ali čak i kad bismo svu energiju uložili u to da ih povedemo nekim putem, ona bi završila pre ili kasnije na onom koji sama izaberu – smatra Bubnjević.

Akvareli kao hobi

Na kraju razgovora priupitasmo jesu li platno i boje spremni za nove akvarele?

– Neočekivano pitanje. Ne, ne, nikad nisam slikao na platnu, a ne bih se ni usudio. Moje je malo zadovoljstvo da izaberem boje, četke i pravu hartiju za akvarel i da potom uživam u procesu. S godinama sam naučio da prepoznam šta je amaterizam. Biti amater znači uživati u tome čak i kad nemate talenta. Rasterećenost i čarolija procesa koji nikad ne možete da savladate do kraja zaista jeste uživanje. Osmelio sam se nedavno i uramio nekoliko svojih, ali ne zato što imaju ikakvu umetničku vrednost, već zato što imaju vrednost za mene – kao memorija na mesta i dane kad su nastajali. Život može krenuti ka bilo kojoj mogućnosti, ne vidim zašto nekim putem ne bismo povremeno prošli čisto šetnje radi, a ne zato što nam je posao na tom putu – poručuje Slobodan.

Rijeka, Perlez, Beograd, Pančevo

Rođen u Rijeci, Slobodan se s roditeljima iz Hrvatske preselio u Perlez, pitomo selo u Banatu, gde je završio osnovnu školu.

– Trenutak kad sam došao u prestonicu, 1993. godine, verovatno je jedan od najsumornijih u njegovoj istoriji. Ma kako to bilo teško vreme i mada sam se tada odvojio od roditelja, nisam zažalio. Iako danas živim u susednom Pančevu, a to je jedan zaista sjajan grad, svaki dan sam ipak u Beogradu.

Priča kako je u školi imao dosta uspeha iz matematike i fizike na takmičenjima, i onda je u „Matematičkom listu” naišao na reportažu o Matematičkoj gimnaziji i odluka o daljem školovanju je bila doneta:

– Kao i svi bivši đaci Matematičke gimnazije, ponosan sam na nju i tvrdim da je to jedna od boljih srednjih škola koje mogu da se zamisle. Iz moje intimne perspektive, ona je bila istinska oaza razuma, jer bilo je čudesno ići u takvu školu dok je okolo besnelo ratno ludilo.

Odrastanje uz „Galaksiju”

Sve su ređi novinari koji prate nauku, zašto je važno pokriti taj segment u medijima?

– Bivša Jugoslavija je negovala ovaj žanr novinarstva, sećate se samo tiraža nekadašnjeg časopisa „Galaksija”, ali je tokom godina krize to sasvim propalo, kao i mnogo šta drugo. U medijima posle dvehiljadite godine, kad je komercijalizacija uzela maha, a kad je i počela moja karijera naučnog novinara, praktično ih više nije bilo –  kaže Slobodan.

Karijeru novinara započeo je u „Politikinom Zabavniku”.

– Nisam imao uzore, ali smo urednik, Aleksandar Ćirić, koleginica Marija Đurić i ja postupno otkrivali savremene prakse, učili od stranih medija i polako, kroz godine gradili i sebe i publiku.

Nuklearna bomba

Ovih dana objavljena je „Alhemija bombe”, nova knjiga Slobodana Bubnjevića, dobitnika književne nagrade „Borislav Pekić”, iz čijeg pera je dosad izašlo devet radio-drama i dve knjige: „Perturbacije” (2005) i „Strah od promaje” (2013).

Prošlo je 78 godina od eksplozije prve atomske bombe u Los Alamosu, što je bilo dve nedelje pre Hirošime, da li je to bila ideja vodilja ili aktuelna situacija u Ukrajini i „zveckanje” nuklearnim naoružanjem za pisanje knjige?

– Priča o razvoju nuklearne bombe, s neobičnim obrtima, dramatičnim posledicama, veličanstvenim saznanjima koja su pomešana s najstrašnijim zločinima, snažnim uticajem na život svih nas, spada u one priče iz nauke koje se jednako tiču civilizacije i kulture, koliko i naučnog progresa i istorije nauke. Počeo sam da pratim ovu temu pre gotovo dvadeset godina, kada sam u nedeljniku „Vreme” spremio feljton o Projektu „Menhetn”. Ispostavilo se da se ta tema nikada nije „potrošila” i da mi je dve decenije kasnije i posle više od 60 članaka i eseja koje sam napisao jednako intrigantna. Onda je izbio rat u Ukrajini i pokazalo se da se ogroman broj ljudi interesuje za nuklearna pitanja, a da zapravo, sada, kad je prošlo više decenija od Hladnog rata i kad u Srbiji praktično nema nuklearnih fizičara, ljudi vrlo malo znaju o tome, niti imaju odakle da saznaju.