Palestinci vape da ih neko zaštiti

Okupacione izraelske snage ubile su prošlog ponedeljka trojicu Palestinaca, u četvrtak jednog, u petak još jednog. Prošlonedeljni bilans povećao je, prema podacima UN, broj ubijenih od početka godine na 167, što je više nego čitave 2022.

Na porast nasilja, nezabeležen u poslednje dve decenije, znatno su uticali militantni jevrejski kolonizatori Zapadne obale, koji „pravdu” i zemlju uzimaju u svoje ruke, ali i palestinski pripadnici militantnih grupa poput Hamasa i Islamskog džihada, koji imaju uporišta u Dženinu i Nablusu, gradovima van kontrole vlasti predsednika Mahmuda Abasa u Ramali.

Krajnje desna izraelska vlada premijera Benjamina Netanjahua, sastavljena od ekstremnih nacionalista, religioznih cionista i ultraortodoksnih Jevreja, mesijanski je uverena u ekskluzivno pravo jevrejskog naroda na čitavu teritoriju biblijskog Izraela.

Danas među tri miliona Palestinaca u 279 naselja na okupiranim teritorijama već živi 700.000 jevrejskih kolonizatora, uz 230.000 u istočnom Jerusalimu. Dok se oni pozivaju na biblijske tekstove, izraelske vlasti blagonaklono gledaju na erupciju nasilja – stotinak incidenata mesečno – na okupiranoj teritoriji.

Cilj planskog proterivanja, protivno svim međunarodnim normama, jeste aneksija koja bi definitivno srušila sve snove Palestinaca o sopstvenoj državi. Rat u Ukrajini doprinosi da se plan ostvari bez prevelike buke.

Za razliku od Jevreja, koji lako dobijaju dozvole za oružje, Palestincima je pod izraelskom vojnom upravom zabranjeno da se brane, ne samo od gotovo svakodnevnih upada vojske i policije, već i kolonizatora koji po palestinskim naseljima ubijaju, pale zgrade, džamije i automobile, otimaju izvore vode, uništavaju maslinjake i vinograde.

Pridržavajući se decenijske prakse, buldožeri razaraju kuće osumnjičenih „terorista” – što je kolektivno kažnjavanje, zabranjeno međunarodnim zakonima. Prema istraživanju Svetske banke, svaki drugi Palestinac na Zapadnoj obali pati od depresije, a mnogi od posttraumatskog stresa.

Zabranjeno im je da se okupe u pokušaju da zaštite svoje sunarodnike. Vojska će ih odmah rasterati, za razliku od jevrejskih naseljenika, pred kojima policija ne sme da pokazuje oružje, svakako ne da ga upotrebi.

Izraelski vojni sudovi gone Palestince koji učestvuju u neredima, Palestinska vlast ne može da procesuira jevrejske nasilnike odgovorne za vandalizam. U izraelskim zatvorima nalazi se 1.200 Palestinaca bez optužnice ili suđenja, najviše u tri decenije.

Koristeći biblijske nazive, jevrejski naseljenici ironično brane prisustvo u Judeji i Samariji: oni troše milione šekela, otvaraju radna mesta i tako pomažu palestinskom blagostanju. Šta da očekuju Palestinci kad je Zapadna obala potpala pod kontrolu dvojice ministara koji predstavljaju najekstremniji deo premijerovog kabineta?

Prvi, Ministar za nacionalnu bezbednost Itamar Ben-Gvir, koji je prikupio 15 optužbi za kriminal i podsticanje ekstremizma, kao naseljenik Zapadne obale kontroliše izraelsku policiju, istu koja je nemilice napadala islamske vernike kod džamije Al Aksa.

Drugi, Bezalel Smotrih, lider Partije religioznih cionista, mimo kamera i podijuma Kneseta radi na povećanju broja jevrejskih naselja kako bi rasformirao Palestinsku vlast. Ne samo da planira aneksiju Zapadne obale, već se zalaže i za ponovnu okupaciju pojasa Gaze, koju je Izrael predao Palestincima 2005. Žali što „nije odrađen posao” 1948, kad je stvorena Država Izrael, a 700.000 Palestinaca proterano sa svoje zemlje.

Nedavno je gradovima arapskih Izraelaca i palestinskim programima obrazovanja u Istočnom Jerusalimu zamrznuo fondove u vrednosti od 54 miliona dolara. Arapi, mahom potomci Palestinaca koji su ostali posle 1948, danas čine petinu stanovništva zemlje.

Erupcija nasilja i nedostatak sredstava primorali su UN da u junu obustave raspodelu pomoći za oko 200.000 Palestinaca, što doprinosi rastućem siromaštvu i nezaposlenosti. Palestinska vlast, suočena s finansijskom krizom, ne može da pomogne.

U takvom ambijentu ne čudi da podrška rešenju po formuli dve nezavisne države – Izraela i Palestine – opada na obe strane dok rešenje konflikta oružjem postaje sve popularnije. Preti realnost koju je, uz ogromnu pomoć premijera Netanjahua, sam stvorio.

Početkom meseca 11 palestinskih frakcija održalo je sastanak u Egiptu u pokušaju da se prevaziđe gotovo dvodecenijski raskol i formira vlada nacionalnog jedinstva, ali sve je ostalo na lepim obećanjima. Dve glavne grupe, Fatah i Hamas, sukobile su se još 2007. i od tada teško nalaze zajednički jezik. Prva se zalaže za „miroljubivi otpor” na Zapadnoj obali, dok je druga sklonija oružju. Sastanak u El Alamejnu – što na arapskom znači dve zastave – pokazao je da Abas, koji kontroliše Zapadnu obalu, i Ismail Hanije, koji drži pojas Gaze, zaista drže dve sasvim različite zastave. „Ehmuna”, zaštitite nas, uzvikuje predsednik Abas, ali ga malo ko sluša.

Pritisnut problemima oko svoje reforme pravosuđa, koja je podelila Izrael i stotine hiljada demonstranata izvela na ulice, rezervistima koji u znak protesta ne žele da se jave na dužnost i odlaskom startapa, Netanjahu napetost na Zapadnoj obali još ne vidi kao prioritet. Brzo će shvatiti da greši.