Šekspir u Americi: biti ili ne biti

Specijalno za „Politiku”

Njujork – Pitanje uključenosti roditelja u obrazovanje njihove dece moglo bi da igra centralnu ulogu na predizborima i opštim izborima 2024. godine. Desetine američkih država donele su zakone koji sprečavaju podučavanje školaraca o kritičkoj teorije rase, akademskoj disciplini fokusiranoj na ispitivanje rasne nejednakosti. Pristalice zakona tvrde da razgovori o rasnom identitetu nisu prikladni za školsko okruženje. Kritičari zakona, pak, smatraju da oni zamenjuju američku istoriju i deluju kao zakoni sećanja kako bi stvorili novu istoriju SAD. Republikanski guverner Floride Ron de Santis potpisao je u martu zakon koji zabranjuje instrukcije o seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu u uzrastu od vrtića do trećeg razreda.

O trenutnom stanju u američkom obrazovanju razgovarali smo, specijalno za „Politiku”, sa Tifani Džastis, suosnivačem organizacije „Mame za slobodu” i Anrijem Žiruom, američko-kanadskim naučnikom i kulturnim kritičarom.

Moto organizacije „Mame za slobodu” je da se bori za opstanak Amerike ujedinjujući, obrazujući i osnažujući roditelje da brane svoja roditeljska prava na svim nivoima vlasti. Prema „Vikipediji”, „Mame za slobodu” je američka konzervativna politička organizacija koja se protivi školskim programima koji pominju LGBT prava, rasu i etničku pripadnost, kritičku teoriju rase i diskriminaciju. „Vašington post” je u junu objavio da su „pet republikanskih predsedničkih kandidata – uključujući favorita Donalda Trampa i njegovog vodećeg rivala, guvernera Floride – učestvovali na samitu ’Mame za slobodu’ u Filadelfiji, naglašavajući svoje uverenje da će pitanja obrazovanja mobilisati njihovu bazu na izborima 2024. To pokazuje koliko je obrazovna politika postala polarizovana, ali govori i o tome s kojim poštovanjem konzervativci sada gledaju na ’Mame za slobodu’, grupu koja nije postojala pre tri godine”.

„Stanje u obrazovanju u periodu od vrtića do 12. razreda je poražavajuće”, ocenjuje Tifani Džastis za naš list.

„Rezultati NAEP testa za 2022, koji se širom SAD daje učenicima kako bi se dobile važne informacije o učeničkim dostignućima i iskustvima učenja različitih predmeta u državnim školama, bili su vrlo loši. Imali smo najgore rezultate iz matematike u istoriji javnog obrazovanja, a rezultati kad je reč o čitanju bili su najgori u poslednjih 40 godina. Rezultati su pokazali da 58 odsto belaca, 79 procenata Hispanika i 83 odsto pripadnika crne rase, ne čita dobro. Dakle, imamo krizu pismenosti”, objašnjava naša sagovornica.

Na pitanje kako je došlo do toga, kaže da su rezultati na testovima postepeno padali.

„Malo su se pogoršali u 2022. godini u poređenju sa 2019, delimično zbog kovida 19. Virtuelno učenje nije zamena za učenje u učionici. Ali u 2019. rezultati čitanja bili su skoro jednako loši kao 2022. Dakle, korona nije bila ključni uzrok lošijih rezultata”, ističe Džastisova.

Napominje da je ulaganje SAD u obrazovanje astronomski veliko.

„U 2004. potrošili smo 470 milijardi dolara na javno obrazovanje. A u 2023. potrošićemo 840 milijardi dolara. Od 2004. rezultati iz matematike i čitanja samo su bili lošiji. Dakle, udvostručićemo količinu novca koji trošimo, a rezultati su sve lošiji”, naglašava ona.

Džastisova objašnjava da uzroci krize leže u činjenici da su škole preuzele previše na sebe i da više nisu fokusirane na osnovnu funkciju: učenje dece da čitaju, pišu i broje. Škole, kako kaže, više nisu zainteresovane da decu funkcionalno opismene, već žele da ih politički opismene.

Na pitanje da objasni ulogu organizacije „Mame za slobodu” u kampanjama za zabranu „neprimerenih” knjiga u školskim bibliotekama, naša sagovornica naglašava da organizacija nema nacionalnu listu neprikladnih knjiga.

„Naše mame su zabrinute zbog materijala koji vide u školama, učionicama i školskim bibliotekama. Mi pokušavamo da im pomognemo čineći ih jačim; one rade zajedno kao mreža širom zemlje. Posetile su biblioteke u školama svoje dece i pogledale kataloge knjiga. Neke od njih imale su izrazit seksualni sadržaj iako je reč o knjigama u biblioteci za učenike osnovnih i srednjih škola. Materijali su bili šokantni. Pokušala sam da na televiziji prikažem te knjige. Međutim, nijedna TV mreža nije mogla da ih prikaže jer bi to prekršilo pravila koja propisuje Federalna komisija za komunikacije (FCC) kao nezavisna agencija savezne vlade Sjedinjenih Država koja reguliše komunikaciju putem radija, televizije, žice, satelita i kablova. Ne možete ih čitati ni na sastanku školskog odbora, jer će vam isključiti mikrofon pošto je sadržaj previše eksplicitan. Ako ne možete da prikazujete te knjige na internetu (slike su zamagljene), zašto bi one bile dobre za školsku decu? I zašto je sindikat nastavnika jednu od knjiga u kojoj malo dete upražnjava oralni seks s drugim detetom (prikazano kao crtani film), stavio na listu preporučene literature? Ne razumemo zašto žele da izlažu decu seksu”, ističe naša sagovornica.

Kao još jedan primer navodi knjigu „Svi dečaci su plavi”, koja je pronađena u osnovnoj školi, a čiji autor opisuje kako je prvi put bio analno silovan od strane člana porodice koji je bio punoletan.

Na pitanje koje kriterijume „Mame za slobodu” koriste u kampanjama za zabranu knjiga u školskim bibliotekama, ona kaže: „Pre svega zdrav razum. Kolektivno, kao država, uvek smo podržavali ideju ’prikladnog uzrasta’. U Americi postoji mnogo načina na koje pokazujemo da li je nešto prikladno za uzrast. Na primer, imamo rejtinge filmova. Ne možemo da prikazujemo neke filmove u školama bez pismene dozvole roditelja. Imamo i eksplicitna upozorenja o muzici. Dakle, zašto da knjige nekako dobiju ’propusnicu’ kada sadrže ovu vrstu informacije? Mi ne pokušavamo da sprečimo objavljivanje, prodaju i kupovinu knjiga. Napišite, objavite i prodajte knjigu. Idite u knjižaru i kupite je, idite u svoju biblioteku i nabavite je tamo. Mi govorimo o državnim školskim bibliotekama. Postoje standardi za učenje, postoje ciljevi koje deca moraju da ispune, a sav materijal u školama treba da podrži ciljeve učenja koje učenici imaju. Postoji još jedna knjiga, pod nazivom „Ova knjiga je gej”, koja pomaže deci da nauče masturbaciju i kako da dođu do veb-sajta „Grinder” na kome se prikazuje seks za odrasle. Mi jednostavno ne razumemo zašto bi ovo bilo prikladno za decu u školama”.

Mame i tate, kaže ona, ustali su i pokušavaju da pomognu školi da vrati fokus na matematiku, čitanje i pisanje. „Zaista verujemo da se u američkim školama dešava kulturna revolucija. Studentima je rečeno da Amerika nije dobra zemlja i da je nekako sistemski slomljena i nepravedna. Učenicima je takođe rečeno da se njihovim roditeljima ne može verovati i da njihovi sopstveni domovi možda i nisu bezbedni. Američki roditelji su veoma zabrinuti što je nastava u učionici suprotna nastavi u kući. Dakle, radimo na tome da povratimo školske odbore, izborne pozicije na kojima su ljudi upravnici svojih školskih okruga, kako bismo mogli da reformišemo javno obrazovanje i vratimo se osnovama”, ističe ona.

Na pitanje šta misli o tome što transvestiti sve češće čitaju knjige maloletnicima, ona kaže da transvestitima nije mesto u školama.

„Nema razloga da budu u školama. Ne pomažu deci da nauče da čitaju, nema svrhe. Ne znam zašto odrasli muškarci koji su obučeni kao žene žele da čitaju maloj deci. Malo je čudno, plaši me. Potpuno sam protiv toga da oni dolaze i čitaju u školama. Ako javna biblioteka želi da ima transvestite i roditelji žele da ih dovedu – to je pitanje koje treba da reši javna biblioteka”, kaže ona.

Što se tiče Šekspira i informacije objavljene u „Njujork postu” da su „’Romeo i Julija’ zabranjeni u školskom okrugu na Floridi – zbog seksualnog sadržaja”, ona kaže da nijedna od njenih filijala nije uključena u zabranjivanje Šekspira. Ali da postoji mnogo drugih roditelja koji nisu u njenoj organizaciji, a koji se bave sličnom problematikom.

„Roditelji imaju pravo da ispituju sve što žele, na primer, hranu u kafeteriji. Poenta je da roditelji imaju prava. Ako mene pitate, ne želim da zabranim Šekspira. I ne mislim da neka od naših mama to želi”, kaže Tifani Džastis.

Prema rečima Anrija Žirua, jednog od osnivača teorije kritičke pedagogije u Sjedinjenim Državama, koji je najpoznatiji po svom pionirskom radu u javnoj pedagogiji, kulturološkim studijama, studijama mladih, visokom obrazovanju, studijama medija i kritičkoj teoriji – i javno i visoko obrazovanje u SAD su pod opsadom krajnje desnih političara, koji predstavljaju ekstremističko krilo Republikanske partije.

„Najekstremniji napad dolazi od guvernera Floride, koji predstavlja model drugim političarima Republikanske stranke. Ključno je razumeti da trenutni napadi na javno i visoko obrazovanje u SAD imaju korene u fašističkoj politici iz prošlosti, koja se protivila obrazovanju na svim nivoima kao demokratskom javnom dobru, koje je bilo od suštinskog značaja za stvaranje informisanih i kritičnih građana i koje je od suštinskog značaja za funkcionisanje demokratije, kaže Žiru, koji je 2002. godine proglašen za jednog od 50 najboljih mislilaca modernog doba kad je reč o obrazovanju.

On naglašava da je fašizam u svojim različitim oblicima uvek cvetao kroz napade na nastavnike, škole, kritičke ideje, demokratske vrednosti i da je gušio neslaganje, navodno u ime slobode.

„Ron de Santis je verski, politički i ideološki demagog, čiji je pogled na moć podjednako nemilosrdan koliko i oportunistički. On vidi akademsku slobodu i slobodu izražavanja kao obaveze koje treba iskoreniti. I to čini u ime slobode. Njegova zabrana knjiga, ideja i čitavih oblasti studija kao što su rodne i rasne studije ima cilj da učenje pretvori u oblik gluposti, čiji je krajnji cilj da potkopa sposobnost mladih ljudi da kritički misle, uče iz istorije i učine vlast odgovornom”, objašnjava Žiru.

Na naše pitanje kako razlikovati pornografiju od odgovarajuće diskusije o seksualnosti u školi, kaže da bi legitimna definicija pornografije uključivala materijal koji prikazuje eksplicitne seksualne radnje osmišljene da seksualno uzbude gledaoca i upotrebu eksplicitnog seksualnog materijala za objektivizaciju pojedinaca kao objekata za seksualno zadovoljstvo.

„Krajnja desnica koristi termin pornografija kako bi sprečila bilo kakvu diskusiju o seksualnom ili rodnom identitetu u školama, posebno kad je reč o LGBTQ osobama. Ovo je politika i pedagogija koja je sama po sebi pornografska s obzirom na štetu i destrukciju koju nanosi marginalizovanim seksualnim grupama i pojedincima. Optužba desnice da su pornografske knjige namenjene maloj deci je čista besmislica. Knjige koje su zabranjene prvenstveno se odnose na bilo koji aspekt demokratije, socijalne pravde ili obuhvataju manjinska prava. Mnoge knjige koje su zabranjene uz tvrdnju da su pornografske zapravo su o rasi, polu, seksualnosti, politici i rodnom identitetu”, smatra naš sagovornik.

Kao primer navodi jedan školski okrug na Floridi koji je zabranio grafičku verziju dnevnika Ane Frank. „Jedan od najvećih školskih okruga u Teksasu eliminisao je biblioteke i zamenio ih pritvorskim centrima za decu. Ovo oružje za pornografiju u ideološke i političke svrhe pokriva širok spektar cenzure, a u nekim slučajevima korišćeno je za podizanje krivičnih prijava protiv bibliotekara i nastavnika koji su navodno davali štetne materijale maloletnicima. Takvi zakoni deluju i na cenzuru velikih umetničkih dela, kao što su slike Mikelanđelove statue Davida, knjige proslavljenih pisaca kao što su Džejms Boldvin i Toni Morison, čak i Šekspir. Videli smo ovu vrstu cenzure u Trećem rajhu, koji je zabranjivao svaku knjigu ili umetničko delo koje nije u skladu s Hitlerovim pojmom rasne čistoće, konformizma i militantnog nacionalizma”, objašnjava.

Žiru smatra da bi predmete koji se odnose na seksualne vrednosti, odnose i identitet trebalo da predaju nastavnici kvalifikovani u svom predmetu i da to obrazovanje ne treba da bude diktirano od roditeljskih grupa koje finansiraju ekstremnodesničarski milijarderi. Po njegovom mišljenju, transvestiti koji sve češće čitaju knjige maloletnicima imaju ogromnu pedagošku vrednost, jer se time deca podučavaju tolerantnosti, različitosti, etičkom senzibilitetu...

„Ovo pokazuje mladima po čemu se porodice razlikuju. Takođe, stvara toleranciju prema razlikama i smanjuje mogućnost maltretiranja s obzirom na rod. Tako se pomaže da se proširi način na koji mladi ljudi mogu da zamišljaju različite rodne identitete, a LGBTQ deci nude prostor za uzore i pozitivne oblike afirmacije”, zaključio je Žiru.

Stavovi naših sagovornika u velikoj meri odražavaju duboku podeljenost Amerikanaca u vezi s tim kako i koliko decu u školama treba podučavati o rasizmu i seksualnosti. Ipak, slažu se u jednom: Šekspira ne treba izbaciti iz školskog programa.