Golija odoleva betonu

Poznatu narodnu pesmu tužbalicu „Oj, Golijo, gola li si, Jadovniče, jadan li si...” verovatno su spevali gorštaci među ovim planinama, pritisnuti nevoljama u bespuću. A Golija nipošto nije gola. Naprotiv, ona spada meću najšumovitije planine Srbije. Hiljade hektara prostranstva sa stoletnim bukvama, jelama, smrčama i hrastovim šumama pravo su. Golija ni zimi nije gola, jer je to planina sa najviše snežnih padavina u Srbiji, pa se beli pokrivač održi od rane jeseni do polovine proleća.

Golija se nalazi na jugozapadu Srbije , u obliku latiničnog slova S, u dužini od 32 kilometra, između reka Ibar i Moravica. Njeno prostranstvo, lepote i bogatstvo dele opštine Novi Pazar, Raška, Ivanjica i Kraljevo. S njenog najvišeg vrha, Jankovog kamena visokog 1.833 metra, vidi se, kažu, za vedrog vremena, pola Balkana. Još sedam vrhova ove planine visoko je preko 1.500 metara.

Iako se smatra jednom od najlepših i šumama najbogatijih planina u Srbiji, ova lepotica je zapostavljena. Sa zavišću gledaju ovašnji žitelji na komšije sa Zlatibora i Kopaonika, na kojima su nicale vikendice, hoteli i moteli, žičare, skijališta, gomile betona, a na njoj skoro ništa. Sada ove dve poznate planine moraju da trpe čitave gradove na svojim vrhovima i sve što ljudi svojim boravkom ostavljaju, a Golija je još čista i umivena, s bistrim rekama, netaknutim šumama i bujnim pašnjacima.

Čak je i ljudi rođenih na Goliji bivalo sve manje. Decenijama su odmaralište TK „Raške” iz Novog Pazara koje je kasnije preraslo u poznati motel i lovačka kuća bili skoro jedine građevine na Odvraćenici, centralnom mestu na Goliji.

Kako bi se sačuvale prirodne lepote Golije, ali i učinile dostupnim ljudima, početkom veka usvojen je Prostorni plan područja posebne namene Parka prirode „Golija” , koji se odnosi na 75.183 hektara. U okviru ovog prostora Unesko je, na predlog nadležnih organa Srbije, proglasio i Rezervat biosfere „Golija–Studenica” na površini od blizu 54.000 hiljade hektara.

Ovi planovi trebalo bi da osiguraju da Golija sačuva prirodno bogatstvo, ali i da omoguće turistički i privredni razvoj, pa da se ljudi, koji su živeli u bespuću, održe na planini.

Danas na Goliji, najviše na Odvraćenici, ima nekoliko stotina vikendica, rasutih naizgled bez nekog reda, oko centra planine, ali i oko puteva iz pravca Raške, Ivanjice i Novog Pazara. Višespratnica za sada nema, uglavnom su to prizemne i jednospratne vile i vikend-kuće. Neke su u planinskom, alpskom stilu a neke liče na tradicionalne šumadijske kuće. Planovima detaljne regulacije još nije „pokriveno” čitavo zaštićeno područje, pa nisu retki slučajevi divlje gradnje. A verovatno će ih biti još što pokazuje i rast cena placeva. Pre desetak godina ar placa pored puta mogao je da se kupi za nekoliko stotina evra. Sada je cena skočila na preko deset hiljada. .

– Za to su „krivi” ovi noviputevi iz sva tri grada, iz Novog Pazara, Raške i Ivanjice. Planom je bilo predviđeno da se sva sela na visini od 900 do 1.300 metara obodom planine povežu nekom vrstom kružnog puta, dugim 112 kilometara. Taj put bi bio značajan za život lokalnog stanovništva, razvijao bi sela, jer, zna se, napretka nema ako lokalno stanovništvo nije nosilac razvoja. On bi „vezao” ova nova vikend naselja, jer put usmerava gradnju, a unutar tog prstena planina bi se čuvala od svake gradnje – kaže Dragan Vandić, šumarski inženjer, koji je i profesionalni i životni put vezao za Goliju. Svojevremeno je bio pomoćnik ministra poljoprivrede, zadužen za šumarstvo, bio je i upravnik Parka prirode „Golija”, ali nikada nije sasvim otišao iz svog Plešina, poslednjeg sela ka vrhu Golije iz pravca Raške. Raduje se svakom napretku na ovoj planini, ali kaže da strepi i od toga da ljudi ne zagorčaju život i sebi i planini.

– Na Goliji postoji preko izdašnih 250 izvora vode i svi su ugroženi. Ljudi sa tih izvora odovode vodu u svoje vikendice, pojedinačno ili više njih zajedno, Sada već mnogi kopaju bunare, jer je Golija bogata vodom. Ali, kanalizacije nema, a otpadne vode iz vikendica se skupljaju u septičkim jamama. Te jame bi trebalo da su neporozne, a povremeno bi se praznile cisternama. Koliko znam, nijedna cisterna nikada tim poslom nije ušla na područje Parka prirode. Znači, otpadne vode iz poroznih septičkih jama odlaze u zemlju, a to može da dovede do zagađenja podzemnih voda – upozorava Vandić.

 Odavno su bogate šume Golije bile mamac i za ilegalne drvoseče. Sada su šumske krađe retke. Vandić objašnjava da u podgolijskim selima poslednjih godina nema snažnih drvoseča, ostali su uglavnom vremešni ljudi, a i u šumama je sve više medveda, sa kojima susreti nisu baš prijatni. Tako su medvedi došli kao pojačanje šumarima, kaže on.

Cene placeva na Goliji i dalje rastu. Na Odvraćenici skoro da više nema slobodnog ara za prodaju, oni koji su već sagradili svoje vile, oglasima na društvenim mrežama zovu goste, računajući na njihovu ljubav prema netaknutoj prirodi, prema golijskom kajmaku, hladnoj golijskoj vodi i letnjim i zimskim čarolijama planine. Jer na Goliji ima šta da se vidi i doživi, pre nego što i na ovoj planini pogled ne zaklone gomile betona.

Jankov kamen i Rajkov potok

O tome ko je bio Janko, po kome je nazvan najviši vrh Golije prepričava se legenda po kojoj su se dva momka sa planine, Janko i Rajko, takmičila ko će brže da na vrh odnese veliki kamen. Janko je uspeo da kamen odnese do vrha, pa se po njemu i nazvao najviši vrh planine, a Rajku je kamen ispao i skotrljao se u potok, koji narod i sada zove Rajkov potok.

Po drugoj legendi kamen na najviši vrh Golije postavio je Sibinjanin Janko kada se vraćao iz Kosovskog boja.