Alpinista – radnik sa „stotinu" zanata

Uz zgrade se penje kao čigra, po staklu se kreće kao pauk. Lako se snalazi tamo gde drugi zbog vrtoglavice, nogu ne smeju da spuste, pa ni pogled da „bace”. Ove osobine ima alpinista Vladimir Stevanović. U narodu se za ovakvu osobu kaže da ide „nebu pod oblake” pa zato on, svakom poslu spretno doskoči. Na prste se ne može izbrojati šta sve Vladimir ume da popravi, napravi, zakrpi... On je visinski radnik, za koga se stiče utisak da u rukama ima  „stotinu” zanata. Za ovo zanimanje prošao je struču obuku i dobio svetski priznat sertifikat. Svakog dana na drugom je radnom mestu, pred novim izazovima. Posla ima u svako doba godine, a naročito posle nevremena koje je nedavvno protutnjalo prestonicom i oštetilo krovove, oluke, fasade,panoe...Ovog vrednog čoveka naša ekipa, spazila je na jednoj čukaričkoj zgradi, dok je menjao pocepanu reklamu. Kretao se kao da pleše i privukao pažnju znatiželjnih prolaznika, iako nije bio na visini koja ledi krv u žilama. Kad zatreba, nađe se i u ulozi varioca, molera, stolara...

 – Poslove sam učio od starijih kolega, jer svako ima nešto što mu „leži” pa onda jedni druge savtujemo. Posebno sam povezan sa kolegom Miladinom Radovanovićem, jer podrška je pola posla – kaže Stevanović, pa namopinje da mu koristi znanje iz Srednje elektrotehničke škole, koju je završio. Radi i peskarenje, postavljanje reflektore i mreže za golubove, lepi aluminijumske folije, obavlja različite montaže i demontaže. To je, priznaje teško, jer zahteva dosta fizičkog napora, posebno kada je u pitanju metalna konstrukcija, koja se sklapa ili rasklapa, A umna snaga, jaka koncentracija, kondicija, izdržljivost, kao i pravovremeno reagovanje u nepoznatim situacijama, važni su industrijskom alpinisti.

– Sve brige bacim za leđa kad dođem u smenu, koja inače ne može da traje duže od šest sati, jer toliko je prema propisima dozvoljen boravak u pojasu. U  „visećoj radionici” mogu da se odmorim tako što naćem oslonac i poduprem leđa i noge. Alat, a ima ga raznog – bušilice, čekić, klešta, aparat za varenje, četke, silikoni...kačim za posebnu sajlu, tako da telo ne opterećujem. Od opreme koristim uže na kome „visim” i sigurnosno uže, kao i pojas, šlem, rukavice, odgovarajuće radno delo i obuću, što zavisi i od vrste posla i vremenskih prilika u kojima izlazim na teren – priča Vladimir.

Pravila se poštuju, ne radi se kada uslovi to ne dopuštaju, a to se odnosi na jak mraz, oluju, mećavu i sve ono što može da ugrozi zdravlje i život. To ne znači da ga u toku rada ne uhvati pljusak, „ošine” vetar ili ne zakače vrućina, sparina i hladnoća. Tokom zime su najčešće sanacije na  krovovima, ali sve se obavlja oprezno i polako.  – Volim ovaj posao i zbog njegove humane strane. Sugrađani se javljaju jer im je potrebna pomoć svake vrste, zato što im se desi ono što ni u snu, sanjati ne mogu. Ulazio sam preko terase u stanove, zato što su ukućani pratili goste, a ostavili ključeve u bravi koja se automatski zaključava. Devojčicama su ispadale lutka na sims prozora ili se zaglave između dve ograde na balkonima, a dečacima su „letele” igračke na nepristupačna mesta na koja su i kućni ljubimci dospevali  bežeći iz stana na „slobodnu” teritoriju – s osmehom se priseća alpinista.

Prema njegovoj oceni, mnogi su zbog brzog ritma života rasejani, pa im se dešavaju čudne zgode i nezgode, a sami ne znaju da nađu rešenje.

– Razumljivo je da oni koji se plaše visine ništa ne mogu da urade bez stručne osobe. Za strah od visine nema leka. Verujem da mnogi znaju da obave na tlu razne poslove, ali ako to moraju da završe penjući se na skelu, lestve ili neku konstrukciju, pa i visoku stolicu, taj trud je uzalud, jer će od straha zaboraviti i ono što znaju, a mogu i da se povrede – ističe Stojanović i napominje da i za njega ima poslova koji nisu teški, ni opasni, ali su zahtevni, kao što je pranje prozora. U ribanju i „umivanju”potroši dosta vremena jer je lepo kad je okno čisto kao suza.

Tokom petogodišnjeg staža, pamti rad na Avalskom tornju i „Gneks” kuli, jer je tu postigao rekord što se tiče visine. A u sećanju mu je i ulazak u naftne rezervoare u Africi, postavljanje zaštitnih mreža na putevima u Hrvatskoj i još mnogo toga moglo bi se pridodati spisku.

Priznaje da je od detinjstva želeo da isproba nešto drugačije, ispitujući granice svojih sposobnosti i spretnosti. Alpinizam mu se dopao kao sedamnaestogodišnjaku. Tada je redovno odlazio u prirodu, a sada za planine nema mnogo vremena. Otkriva i da će u decembru proslaviti 26. rođendan i da se u skladu sa godinama i poslom kojim se bavi, trudi da vodi zdrav život. Kvalitetan san i pravilna ishrana se podrazumevaju. Roditelji i supruga su mu velika podrška, ali oni bi voleli da Vladimir ima mirniji posao. Kad se udruže elan i darovitost, onda se kaže, da je čovek našao harmoniju. To je uspeo Vladimir Stevanović – na visini.