Godišnjica bitke na Šumatovcu

Neposredno pre srpsko-turskog rata članice „Trojecarskog saveza” iz 1873. godine, tri imperijalne sile Nemačka, Carska Rusija i Austrougarska monarhija su u gradu Rajhstatu (Češka), 8. jula 1873. godine, postigle tajni sporazum o podeli interesnih sfera na Balkanu i Maloj Aziji u slučaju raspada Otomanske imperije. Nemačka je arbitovala u ovom sporazumu, a usmeni dogovor se svodio na sledeća obećanja i ustupke:

U slučaju raspada turskog carstva Austrija je obećala Rusiji da će imati kontrolu nad Carigradom kao slobodnim trgovačkim gradom sa kontrolom moreuza Bosfora i Dardanela, kao i to da proširi svoju imperiju u Besarabiji i Kavkazu.

Rusija će omogućiti širenje austrougarskog uticaja i kolonija na Balkanu, računajući na BiH, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju, kao i kontrolu nad Jadranskim morem i Otranskim vratima prema Sredozemlju.

Dogovorili su se da vode politiku neutralnosti i nemešanja ako dođe do srpsko-turskog rata.

I jedni i drugi su bili protiv stvaranja bilo kakvog saveza malih zemalja na Balkanu. Sa takvim namerama velikih sila, Srbija je ušla u rat sa Turcima. U junu 1876. godine u jeku „istočne krize” Srbija i Crna Gora nemogavši mirno da gledaju stradanje srpskog naroda objaviše rat Turskoj. Proklamaciju o objavi rata je na borbenim položajima na Rujevici iznad Aleksinca pročitao svojoj vojsci knez Milan Obrenović. Po ratnom planu koji je napravio glavnokomandujući načelnik srpske vojske František Zah i general Lešjanin, srpska armija je bila podeljena u četiri posebne vojske: Moravsku, Timočku, Ibarsku i Drinsku. Prve dve su vršile frontalni napad ka Nišu i Pirotu, dok su druge dve imale zaštitnu ulogu odstupnice na Javoru i na Drini u potezu od Bajine Bašte, Malog Zvornika pa sve do Loznice. Posle dva poraza kod Deligrada i Knjaževca srpska vojska je brzo bila zaustavljena od nadmoćnije turske vojske, pa je Vrhovni štab izdao komandu da se oko gradova Aleksinca i Knjaževca zauzmu odbrambeni položaji. Srpska vojska nije imala dovoljno topova i municije i više je nalikovala na narodnu miliciju koja nije bila obučena za ofanzivna dejstva. Tada je turska vojska pokrenula kontraofanzivu na timočkom ratištu, zauzevši Knjaževac i Zaječar bez dostojne odbrane. Komandant turske vojske Kerim-paša je odlučio da glavni udar njegovih askera bude dolinom Južne Morave prema Aleksincu i Deligradu sa ciljem da prodru u unutrašnjost Srbije i čitavu je pokore.

Opkolili su Aleksinac sa ciljem da ga zauzmu u žestokoj ofanzivi sa svoje dve anadolske divizije. U odbrani grada Aleksinca angažovani su ruski dobrovoljci Kozaci (oko 3.000 boraca), koje je predvodio general Mihail Černjajev, a tu je bio i pukovnik Nikolaj Nikolajević Rajevski koji je u toj odbrani i poginuo u bici kod Adrovca. Odlučujući napad na Aleksinac Turci su preduzeli 23. avgusta 1876. godine, i učestvovali su u njemu sa oko 30.000 vojnika, dok su se Srbi branili sa oko 15.000 vojnika. Na šančevima oko Aleksinca bila je raspoređena baterija topova pod komandom majora Krencera radi neutralisanja turske artiljerije koja je nemilosrdno tukla po srpskim položajima i po gradu. Bitka je počela na levoj obali Morave, i na Žitkovačkom i Prćilovačkom visu se bila odsudna bitka.

U pomoć je srpskoj odbrani na ovom delu fronta poslat iz Velikog Šiljegovca odred vojske od oko 3.000 ljudi sa majorom Stevanom Velimirovićem na čelu. Iznenada Kerim-paša odlučuje da promeni pravac napada prema Šumatovcu radi lakšeg zauzimanja Aleksinca. Kod Prugovca se razvila borba prsa u prsa turskih askera i vojnika Šabačke brigade majora Ilije Živkovića čije položaje je branila poljska baterija kapetana Milovana Pavlovića. Oni su krajnjim naporom sprečili Turke da pređu preko aleksinačkog mostobrana i preko Morave, ali su Turci zauzeli Prugovac. Stanje je bilo alarmantno, i tada je ceo štab Moravske vojske sa generalom Černjajevim na čelu krenuo na front kod Rujevice radi odbrane Šumatovačkog visa i šanca najpresudnijeg za odbranu Aleksinca. Iskrčena poljana bila je polje glavne bitke oko Šumatovačkog reduta jer su Turci iz šuma i jaruga jurišali na ovu poljanu pri napadu na šanac. Za odbranu bili su zaduženi major Jevrem Marković i kapetan Živan Protić sa dve čete Lepeničkog bataljona i četnicima Petra Hadži-Janjića. Na dvesta koraka od šanca nalazio se rov sa streljačkim vodom sastavljen od dve čete Šabačke brigade. On je služio za odbranu šanca. Turci su četiri puta zauzimali ovaj rov i četiri puta bili izbačeni iz njega. Posle tog četvrtog izbacivanja Turaka iz šanca, bitka na Šumatovcu se tim činom konačno završila i Aleksinac je bio odbranjen. U odbrani Šumatovačkog šanca poginuo je kapetan Živan Protić, a sa njim i mnogo srpskih vojnika, ruskih i drugih dobrovoljaca koji su za oslobođenje Srbije prolili svoju krv i na taj način prkosili prljavim dogovorima imperijalnih sila.

Miomir Garašanin
Beograd