Zarobljeni rukavac velike reke

Drekavac, naravno, ne postoji. Ni patuljci. Ni džinovski som Brakus. Ni vampiri. Pa, ipak, među hiljadama turista koji svakog leta opsedaju Srebrno jezero i pitomu obalu Dunava kod Velikog Gradišta uvek se nađe nekolicina radoznalaca spremnih da, uz tanjir guste riblje čorbe ili čuvenog pasulja gradištanca, od meštana čuju „neverovatnu, ali istinitu“ priču o ovim mitološkim bićima. Ni mi nismo odoleli.

Dok se mesečina rasipala po čamcima usidrenim u novoj gradskoj marini, a alasi tek kretali u noćno ribarenje, još jednom su, ovoga puta samo za dvoje ljubopitljivih novinara, oživele legende koje su prošlog veka uznemiravale, zabavljale, a ponekad i ljutile ovdašnju javnost.

Gojina ujdurma

– Drekavac, sitno dlakavo stvorenje sa dugačkim kljunom i glasom koji je mešavina dečijeg jecanja i vučijeg zavijanja, čuje se samo noću, kad kreće u potragu za žrtvama, da ih zadavi u snu. Navodno, to je otelotvorenje nekrštenog deteta koje se utopilo u reci, pa se posle smrti sveti živima. Ja ga nikad nisam ni čuo ni video, mada neki tvrde da jesu, pa su čak dovodili i televizijske ekipe da snime mesto „susreta“. Na tragove patuljaka sam možda i naišao ali, pošto se oni kriju od nas „velikih“, ne mogu u to da se zakunem.

E sad, kad je reč o Brakusu, kojem je ime nadenuo moj prijatelj Miša Belegišanin, priznajem: njega smo izmislili. Pre neku godinu u Srebrnom jezeru ulovljen je najveći šaran na svetu, zabeležen i u Ginisovoj knjizi rekorda, težak 44 kilograma, pa su nagrnuli sportski ribolovci, a mi ovde dođosmo na ideju da im „prodamo“ priču o velikom zlatnom somu. Ali, uz upozorenje da ko njega ugleda, do kraja života će pesak iz očiju vaditi! – kaže Nenad Mihajlović Goja iz Centra za kulturu Velikog Gradišta, profesor istorije, zaljubljenik u Dunav i, primećujemo, veliko spadalo.

Jasno nam je. Svako jezero koje drži do sebe povezano je sa nekom legendom ili tajnom, bilo da je reč o čudovištu koje obitava u njegovim dubinama, vili ili močvarnom duhu. Tako je u Škotskoj, Francuskoj, Rusiji… pa i ovde, na severoistoku Srbije, na granici sa Rumunijom, od koje nas deli samo Dunav.

Mitovi i stvarnost

(/slika2)Goja, naš vodič kroz stvarnu i izmišljenu prošlost ovog kraja, predlaže da odemo do obližnjeg Kisiljeva, odakle je i jedini „zvanično priznati“ vampir u svetu, Petar Blagojević. Rođen je krajem 17. veka, a umro 1725. u ovom delu Srbije, koji je tada bio pod vlašću Austrije, države sa veoma urednom administracijom. Tako se u carskoj arhivi našao (a sačuvan je do danas) i izveštaj austrijskog službenika o čudnim zbivanjima u jednom srpskom selu. Žitelji kojima je, navodno, u snu počeo da se ukazuje umrli Blagojević i sami su ubrzo umirali od neke neobjašnjive bolesti. Zato je, u prisustvu vlasti, otvoren Blagojevićev grob, gde je otkriveno sasvim očuvano telo „neupokojenog“ seljaka, sa tragovima sveže krvi na usnama. Meštani su mu, uz mlako protivljenje zvaničnika, probili srce glogovim kocem, nakon čega su misteriozna umiranja prestala.

U takve praznoverice je, međutim, čak i iz zabave danas sve teže poverovati u okruženju mnogobrojnih bučnih kafića, restorana, pansiona, hotela i luksuznih, modernih vila koje se protežu duž Dunava i njegovog „zarobljenog“ izdanka Srebrnog jezera, na potesu od tvrđave Ram pa do Velikog Gradišta i ušća reke Pek u Dunav. Gde bi se, naime, sakrila mala i velika čudovišta kad se svuda naokolo prostiru sveže podšišani travnjaci, proređene, kultivisane šume i cvećem oplemenjeni parkovi, bašte ukrašene fontanama, blistavo čiste šljunkovite plaže i glatki betonski nasipi osvetljeni uličnim lampama?

Istine radi, mi smo u jednom trenutku zaista videli patuljke, ali one baštenske, ispred pansiona „Tamaris“ familije Mijailović. Probrano, brižljivo negovano bilje, žbun potkresan tako da podseća na mapu sveta, potočić, hlad pod vinovom lozom… Jednako zadivljujuće izgledaju i ostala imanja u Jezerskoj ulici, možda najprivlačnijoj u Velikom Gradištu.

Veliki planovi

I samo Srebrno jezero, u stvari 14 kilometara dugačak i 300 metara širok rukavac Dunava, zatvoren sa obe strane branama, više liči na prizor iz Švajcarske, nego sa Balkana. „Gastarbajteri“ su ovde sebi izgradili prostrane, maštovite kuće za odmor, stigli su i „vikendaši“ iz okolnih mesta i iz Beograda, udaljenog oko 130 kilometara izvrsnim putem, i podigli naselje Kalinovac. Da i ne pominjemo već vremešni, ali obnovljeni hotel „Srebrno jezero“ sa lepom plažom i mnogobrojne smeštajne i ugostiteljske objekte u naselju „Beli bagrem“, gde možete da se pogostite tek ulovljenim somom, smuđem, šaranom, amurom ili babuškom.

U skladu sa sve istančanijim zahtevima gostiju, „raj za ribolovce“ dopunjen je novim sportskim aktivnostima kao što su jedrenje i paraglajding, a „ruža vetrova“ nad ovim lokalitetom donela mu je slavu jednog od najboljih u Evropi za surfovanje na vetru i vodi.

Zahvaljujući projektu „Silver lake resort“, vrednom 50 miliona evra, oko jezera, na površini od oko 320 hektara, u nekoliko narednih godina pored već otvorenih kafića nići će i luksuzni apartmani i vile, teniski i golf tereni, bazeni, ribnjaci, odmaralište sa četiri i hotel sa pet zvezdica. Posao vodi „Silver Lake investment“, preduzeće koje je 2006. godine osnovala „NCA Investment Group“.

Živoslav Lazić, predsednik opštine Veliko Gradište, kojoj pripada i Srebrno jezero, veruje da će ovaj projekat „promeniti istoriju i geografiju“ celog kraja tako što će ga učiniti jednim od najprivlačnijih turističkih odredišta u Srbiji (mada će, primećujemo, tako biti izgubljen i poslednji trag čednosti prirode), ali podseća da tu postoje i druge mogućnosti za razvoj. Pre svega saobraćaj Dunavom, „glavnom ulicom Evrope“.

Obnoviće se i ukinuta brodska linija između srpske i rumunske obale. Brod je devedesetih godina prošlog veka svakodnevno ujutru odlazio iz Velikog Gradišta u Novu Moldavu, a uveče se vraćao. Tada, doduše, Rumuni još nisu bili u Evropskoj uniji, a nama nisu bile potrebne vize. „Nekad su Rumuni dolazili kod nas da rade, sad dolaze da se odmaraju, jer je smeštaj ovde jevtiniji“, vele meštani.

Među ribarima

(/slika3)Zlatko Šulović Šule, šef ribočuvarske službe opštine Veliko Gradište i član upravnog odbora Konzorcijuma „Silver Lake vode“, kaže da dobro sarađuje sa rumunskim kolegama. Štiti reku i jezero od kradljivaca i zagađivača. Osnovao je ekološko udruženje da spase i oživi jezero koje je, u jednom trenutku, zbog ribokradica bilo gotovo sasvim zamrlo. Nekada se bavio i politikom, sad je po ceo dan na vodi, i ne bi to menjao ni za kakvu funkciju u opštini, kaže dok nam iz čamca pokazuje staništa sive i bele čaplje, malog kormorana, crnoglave grmuše, patke zviždare, drozda, ronca… Na obali ga čeka auto od poda do krova pun pecaroške opreme.

– Oduvek sam bio strastan pecaroš, i zadovoljan sam što živim upravo ovde, gde se nadmeću najpoznatiji sportski ribolovci Evrope. Pokušavaju da uhvate tri ogromna soma, od po dva i po metra, koje smo sonarom otkrili pre neku godinu kod Kiseljeva. Mislili smo da su to balvani na dnu reke! I svetski prvak u lovu na šarana Holanđanin Leon Hokendih dolazio je da okuša sreću – priča Šulović.

Ispred nas u drvenoj barci neobičan prizor: postarija žena iz sve snage vesla, njen muž leškari i u rukama nešto prebira. Zna da ne sme da hvata ribu mrežom za videla, dok se još peca „na štap“, pa je krije od Šuleta, a ovaj ga, kao nevešto, pita: „Iliću, jesi li ti to nešto ulovio?“. „U mom čamcu uvek ima ribe!“, lukavo odvraća Vlastimir Ilić, pokazujući na suprugu Mirjanu.

Sa obale dopire dim. Gosti „Mefesta“, međunarodnog festivala turističkog, ekološkog, sportskog i kulinarskog filma koji se tu tradicionalno održava u septembru, raspalili vatru pod kotlićima, pripremaju se da osvoje nagradu za najbolju riblju čorbu, dok ih nadgleda Vera Stokić, direktorka Turističke organizacije Veliko Gradište.

Miris ribe i začinskih trava privukao je, najzad, i one najupornije kupače koje ni zalazeće sunce nije uspelo da istera iz jezera. Nama je veći užitak bio da nepomičnu, glatku površinu, nalik tamnom tečnom srebru, posmatramo sa daljine, čekajući da se oglasi gradištanski drekavac. Onaj koji, možda, ipak postoji.

Aleksandra Mijalković

----------------------------------------------------

Malo Veliko Gradište

Veliko Gradište, sa oko 6.000 stanovnika, u stvari je malo mesto, ali mu je zvučno ime ostalo od davnina, od jednog seljaka koji je tu svakodnevno dovlačio kola puna robe jer to „veliki grad ište“. Naselje je sagrađeno na ostacima rimskog utvrđenja Pinkum iz prvog veka, kraj istoimene zlatonosne reke koju danas nazivamo Pek. Svoj najveći uspon grad je doživeo u doba cara Hadrijana, kao razvijen, bogat rudarski centar. U novijoj istoriji, u vreme carinskog rata 1908. godine, Veliko Gradište je bilo jedina veza Srbije sa svetom: odatle se brodovima izvozilo žito.

U centru grada danas se, na mestu nekadašnje drvene crkve koju su spalili Turci, uzdiže nova iz 19. veka, posvećena svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. U Prvom svetskom ratu bila je dosta oštećena, jer su je austrougarski vojnici koristili kao štalu, ali je obnovljena 1993. Raskošni novi ikonostas, rad slikara Nastasa Stefanovića, potiče iz 1911. godine, dok je stari rastavljen i izložen duž zidova zdanja. Pored crkve je zgrada gimnazije koja čeka da dobije ime akademika Miloja Vasića, čuvenog arheologa iz Velikog Gradišta čija bista je već postavljena ispred škole. Sa druge strane je sedište opštine, a u parku spomenik Vlastimiru Pavloviću Carevcu, slavnom violinisti iz tog kraja.