Još jedan petak

Petak, rano popodne. Napolju je vedro i toplo, nasuo sam čašu pitkog belog vina i čitam Politiku-online dok slušam “Već odavno spremam svog mrkova”. (Pripremio sam plejlist za ovaj dan: Olivera Marković, Zvonko Bogdan, Dragan Stojnić, Cune Gojković… pa onda, kada vino počne da radi: „Poslednja igra leptira“, „Idoli“, „Ekatarina Velika“… naravno za grand finale: „O’đila“… i neizbežni Đorđe Balašević.)

Sa današnjim danom prolazi osamnaesta godina u dijaspori. Saldo: voljena žena, dvoje divne dece, dobar posao, par prijatelja, prekrasna zemlja u kojoj živim. U našoj ulici drvored stogodišnjih hrastova i samo što ne prolistaju. Zeleno, volim te, zeleno.

Polako, prikrada se primerak. Svojski se trudim da osetim tugu umirućeg dana, pa da me obuzme melanholija i da se prepustim sećanjima. Više ne mogu da se setim imena svih ljudi iz škole, tek nekolicine iz gimnazije i par dragih profesora. Pamtim likove prijatelja koje sam ostavio. Oni mi nedostaju, voleo bih da podelim s njima tih ono malo preostalih sati ovog Petka. Rasuli smo se po svetu ranih devedesetih i svili nova gnezda širom globusa. O nekima čitam u vestima, sa drugima se dopisujem. Nekolicini ni traga nema. Drage, napaćene duše.

Evo, čujem uvod “Potraži me u predgrađu”. Željan sam tih starih ulica, ustvari nedostaje mi to vreme kada sam njima hodao. Ta draga bića, te priče, mišljenja, tajne koje smo delili…

Dijaspora nije kazna. To je izbor slobodnog uma. Tačno je: tu gde smo se naselili staroste nas smatraju strancima, i vremenom sve smo dalje i dalje od matice i sve se teže preskače taj vremenski jaz. Od svog odlaska nikada nisam posetio Evropu. Beograd mi nedostaje, ali i Firenca, Pešta, Pariz, Prag… Poslednje sećanje vezano za stari kontinent su tesne i krcate londonske ulice. Tada sam se pozdravio sa Turner-om, Constable-om i Gainsborough-om. Par dana ranije sa Šumanovićem, Vukanovićevom, Milenom Pavlović-Barili i, naravno, Đurom Jakšićem. Bogu hvala, sa zida mi se smeši Vučetićev “Dubrovnik” i Štralin “Šaran” (par platana što ostadoše pošteđena od “eksproprijacije eksproprijatora” tokom sovhosko-kolhoske ludokracije).

Prestao sam da budem “dođoš”. Nestalo je onog osećanja neizvesnosti kada po prvi put kročiš u neki drugi grad. Znam par “bircuza” gde me više i ne pitaju šta bih, već samo natoče…Sve je više onih koji mahnu rukom na pozdrav kada se sretnemo. Prednost profesije, verovatno. Svakako, tu je taj slovenski akcenat koji me odaje. Meni bliski ljudi ga smatraju simpatičnim. Moj pajtaš, Afrikaner, želi da mu budem venčani kum. Naučio je ponešto o našoj muzici, samo nikako da nauči kako da “padne u sevdah”. E, još samo da pročita “Pisma iz Italije”, upozna Dučića, doživi Crnjanskog…

Nebrojene generacije su napuštale ognjišta i nastanjivale se po svim belosvetskim budžacima i… od njih su nastale te današnje VELIKE nacije. Naša matica se sve više sažima, ali zato dijaspora raste. Ako ništa drugo, a ono sve je veći broj srpskih prezimena na špicama stranih filmova… Sve je više dobrih članaka iz dijaspore… Naučili smo da se ponašamo u društvu stranaca. Još samo da naučimo da poštujemo svoje…Reč je veoma opasno oružje…

…Sumrak je, lahor njiše savijene grane vrbe u dvorištu. Odzvanjaju prvi taktovi “Devojko mala” u verziji “Idola”. Evo, i moja klinka se vratila iz škole i trči prema meni…

Bože, hvala Ti za ovo proleće. Za moje klince. Za opstanak.