Sve što znam o Sonji

„Sonja”, predstava Pozorišta mladih iz Rige, Letonija, igrana u prostoru Centra za kulturnu dekontaminaciju, u režiji Alvisa Hermanisa, dramatizacija je priče savremene ruske spisateljice Tatjane Tolstoj. Ova činjenica je, umnogome, odredila karakter i svojstva predstave kao teatar lepog, suptilnog, nijansiranog, šaputavog, čas setnog, čas humornog, podsmevačkog, rugalačkog pričanja, kazivanja koje prate obične, domaće, svakodnevne kućne radnje Sonjine, žene naizgled retke, ali uistinu, ovakvih ljudskih bića je najviše na svetu!

Kako pričati o beznačajnim bićima, o običnosti, o životu jedne naglašeno popunjene žene, o životu u kome se, reklo bi se, ništa ne događa, niti se može dogoditi, pa ipak je ovakav nezapaženi, tihohodni život put žudnje, bola, volje za onom drugom obalom, za ljubavlju. Nema u toj zamišljenoj, izmišljenoj, pretpostavljenoj ljubavi, koja je za Sonju stvarna da stvarnija biti ne može, ničeg velikog, reprezentativnog kao ni u životu većine ljudi koji vek prožive a da jedva i saznaju, dodirnu, dožive ljubav. Nema u predstavi Alvisa Hermanisa Romea, nema Julije. Sve je sačinjeno od sitnica, običnosti, osećanja i njihove zloupotrebe. Sitno, sitno, i detalj, tesno mi ga skroji živote, pa ipak, i najuniženiji ljudski stvor se propinje, i on bi hteo, i on žudi, i pruža ruke prema drugome, prema nekoj sanjanoj lepoti o kojoj malo zna, ili ništa ne zna. I sirotu imaj, kaže narodna, ali na dušu misli! Setno, ruski, pa zločesto, humorno, takođe ruski.

Dva glumca i reditelj uvlače se, upadaju u jedan od najobičnijih običnih stanova, uvlače se u svoje kostime, gotovi da nam pričaju, igraju, kazuju sve što znaju o životu usamljene žene. O Sonji koja sve jeste samo nije lepa, prebogata darovima, ili umnošću. Nije lako biti Sonja; toliko je Sonja u ovome svetu! Sonjin stan je pun uspomena, stari gramofon, albumi sa fotografijama, gomila ljubavnih pisama koja Sonji piše poznanica iz susedstva iz obesti i dosade, valjda!

Možda bi se zabavila posmatrajući kako će neugledna žena, ali dobra Sonja, reagovati na ljubav. Ljudi dakako umeju da budu zločesti, da se podsmevaju i poigravaju nesrećnijima od sebe! Eto i Sonja, stvorenje koje Bog nije povlastio, ni obdario umom i lepotom, budalasta, debela Sonja, ima potrebu, želju i pravo na ljubav. O kako ovo srozano, nemoćno, osiromašeno biće ume da voli! Nije ljubav samo za tabloidne lepotice, samo za posebna, izdvojena bića. Kako je veliko srce, kako je široka i topla duša u ovom Sonjinom životiću, kako ona voli i sanja, mašta, neguje ljubav na daljinu, ljubav bez dodira, zamišljenu. Kako je širok i prostran Sonjin osmeh, zagrljaj, njena sreća, bez obzira koliko tesan i oštećen bio njen um i neusklađeno njeno telo. Kako Sonja plamti, drhti, crveni čitajući lažna ljubavna pisma, kako čuva svoju intimnu tajnu skrivajući je duboko u srcu i pomno složenom donjem vešu! Iako izgleda sad će, tek što nije, Sonja čitave predstave ostaje nema, reč ne progovara. Ona je, kaže pripovedač, malo glupa, bleskasta, „udarena mokrom čarapom”. Noge su joj debele, zubi konjasti, grudi upale, a telo kao stogodišnje stablo, obuhvatiti ga ne možeš! Umesto sa decom za kojom žudi, Sonja spava sa jatom lutaka. Ona je, i tako „udarena”, pedantna, odana, poverljiva i dobra domaćica i kuvarica. Sve radi sa pažnjom, predano, trpeljivo. Pravi torte, šije, slaže veš, priprema i nadeva pile. Njeno lice je popunjeno svom setom, dobroticom, malom ludošću i dobroćudnošću ovoga sveta. Ponavljam: biće kakvih je najviše među ljudima, trpe ali se na sudbinu, koja im nije naklonjena, ne žale. Znam jednu devojku koja po ceo dan sluša jednu te istu pesmu, sanjari i plače, ali na vrata njenog malog restorana nikako da uđe onaj koga godinama čeka!

I dok gledate ovu ranjenu ženu kojoj toliko toga nedostaje, sa kojom okolina zbija šale, shvatate koliko je čoveku malo potrebno za sreću, ukazuje vam se, jasnije, vaša oholost, bahatost, razmetljivost, nebriga i nepažnja prema drugima. I gotovo da nema mesta i sredine gde nećete sresti jednu ženu poput Sonje sa kojom, i trezni, i pijani, iz obesti, teraju šegu ne udubljujući se u njen slučaj, u njenu živu ranu.

„Sonja” je valjan primer suptilnog književnog teatra u kome se uvažava lepa književna reč. „Sonja” je u suštini monodrama, komponovano kazivanje života jedne žene, kazivanje u kome je narator i učesnik i posmatrač Sonjinog života, sa licem umrljanim Sonjinom tortom. On ume da se šali i poigrava, da zastane, pita se, i čudi, i da uputi i nas da se zapitamo za dane i poslove svoje. Ume i da se podsmehuje, da bude iznad, i ispod, teksta koji izgovara.

Pa neka je ljubav ovakvih osoba detinjasta, luckasta, komična u preterivanju, neka je sva u fantaziji i zamišljanju, pa neka je zavera, prevara i podvala, još uvek je to ljubav i dobrota ljudića, onih kojima je život više oduzeo, nego dao. I baš ovako nedostižna, i tako duboko željena, ljubav u ovoj zamračenoj ženi, u tom velikom, nezgrapnom telu, i neiskvarenoj, iako bolom narušenoj duši, progovara moćno, jezikom ćutnje, jezikom koji utoliko bolje čujemo ukoliko je tiši, nemuštiji, i tako dalek velikim književnim uzorima.

Dva glumca i reditelj kazali su nam, gotovo na uvo, što su znali o Sonji, i onome što je umela, i nije umela da uradi, i kako su tiho ušli u Sonjin stan i biće, tako su i nestali. To što Sonju igra muškarac, dodaje predstavi na opštosti, a rekao bih, i na humoru, bez koga bi ova, pomalo čehovljevska priča o hendikepiranoj ljudskosti mogla da uroni u lenji sentiment.

Sećanja, duboki setni glas priče, aorista. Život je protekao, ostalo je ime. Ostala je priča, veli Hamlet. Ljubav menja ljudske živote, i kada je izmišljena! A kada nije! Svejedno, izmišljena ljubavna pisma su ono najlepše i najstvarnije u životu ove žene opterećene malom, skučenom, ubitačno sitničavom, zadanom stvarnošću. Lepa, suptilna, nepretenciozna, uljudna predstava; ljudski ispričana priča o bolnoj ljudskosti.