Brisel ili Strazbur?

Smeh je, kažu, pola zdravlja. Od organizacija za zaštitu ljudskih prava ne očekujemo da zdravlju okoline doprinosi lansiranjem grotesknih tvrdnji, a upravo to je, zahvaljujući godišnjem izveštaju koji je trebalo da navede kršenje ljudskih prava u zemlji, uspelo Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji (HOS).

Štivo pod naslovom „Samoizolacija – realnost ili cilj”, vrvi činjeničkim greškama, uz diskvalifikaciju brojnih ličnosti iz javnog života Srbije, sve u naporu da svojim mecenama dokaže kako je Srbija labilna, puna opasnih nacionalista. Tako se HOS pod firmom „brige za ljudska prava” latio političarenja i sejanja uvreda, umesto da se bavi osnovnim pozivom.

Da autori „izveštaja” ne haju za fakte, niti shvataju područje kojim bi da se bave, pokazuje, recimo, zaključak da su „izbrisani” Slovenije „uložili tužbu u Brisel (ili Strazbur?)”. Baš tako – sa Strazburom u zagradi i znakom pitanja iza!

Kakva je to organizacija kojoj u opisu posla stoji borbaza ljudska prava, a njeno vođstvo nema pojma da u Briselu ne postoji sud kome bi uputili tužbe protiv kršitelja tih prava? Štaviše, lideri HOS-a nisu sigurni ni da je sedište Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, a prilikom bavljenja Slovenijom (?!), bili su lenji da provere podatke o kojima pišu – kod tamošnjeg odbora.

Neki od „bisera” iz poslednjeg „izveštaja” HOS-a nameću pitanje koliko vrede ostale ocene te organizacije ako njeni prvaci nisu savladali osnovna znanja iz sopstvenog delokruga, a pride su toliko arogantni da svoje neznanje, bez trunke srama, serviraju srpskoj i široj javnosti?

U Sloveniji, koju HOS predstavlja kao „nedostižan san”, poznata je Prešernova izreka da „le čevlje sodi naj Kopitar” (Neka o cipelama sudi kopitar – osim prezimena, kopitar u slovenačkom jeziku znači i obućar). Prešern je dvosmislenu žaoku odapeo put slaviste Jerneja Kopitara, poručivši mu da ne trpa nos u stvari koje ne razume, već neka sudi o onom o čemu išta zna. Zanimljivo je da se i Helsinški odbor Slovenije početkom devedesetih prošlog veka bavio političarenjem umesto da štiti ljudska prava marginalnih grupa, zbog čega je izbačen iz Međunarodne helsinške federacije (IHF).

IHF se, međutim, posle 2007, kada je zbog zloupotreba pohapšen sam vrh organizacije, a ona se zbog finansijskog skandala našla pred bankrotom – raspao na „pokret”, bez kompasa. Rasulo IHF-a objašnjava zašto se srpska filijala histerično bacila u politiku „analizirajući”, između ostalog, odnose Srbije „sa susedima”, uz žal zbog problema koje u Srbiji imaju slovenački kapitalisti i osude „podrugljivog, ciničnog i uvredljivog pisanja o slovenačkim državnim funkcionerima” u „Politici”. HO Srbije tutoriše, poimence, Dimitrija Rupela i Janeza Janšu – političare koji su i zbog cenzure slovenačkih medija, a uz zajedljive novinarske komentare kod kuće, upravo zbačeni s vlasti.

Dok levo i desno lepi etikete „nacionalistima”, HOS nema sluha za konkretne tegobe sunarodnika. Radije secira medije, poput razotkrivanja depeše slovenačkog ministarstva spoljnih poslova, iz koje se videlo da je Vašington Sloveniji, uoči predsedavanja EU, dao instrukcije kako da sprovede osamostaljenje Kosova i Metohije. S obzirom na to da „Politikino” otkriće naziva „denunciranjem slovenačkih državnih organa”, sva je sreća da Helsinški odbor Srbije nije pisao izveštaje u vreme afere „Votergejt”, inače bi i novinare Vudvarda i Bernstina osudio kao denuncijante.