Svako može da pravi murale

Ovih dana aktivisti pojedinih građanskih organizacija u javnosti dižu glas protiv murala sa srpskom zastavom i natpisom „Kad se vojska na Kosovo vrati”. Po njihovom čitanju, to je poziv na nasilje. Čudno je, međutim, da oni tako slobodno učitavaju u murale nešto što na njima ne piše, a previđaju nasilje koje te „građanske”, „proevropske” (zar nisu i Rusija i Belorusija u Evropi, a Mađarska i Poljska u Evropskoj uniji?) organizacije već mesecima svake subote čine građanima Srbije, koji samo hoće da prođu nekim vrlo važnim saobraćajnicama? Te iste organizacije (i stranke) bore se za slobodu izražavanja tako što za sebe traže televizije s nacionalnom frekvencijom, a drugima uskraćuju i zidove.

Svaka opozicija treba da bude svesna da, ako želi da dođe na vlast, treba da dokaže doslednost i moralnu superiornost nad vlašću protiv koje se bori. A primena dvojakih standarda svakako ne svedoči o osobitoj moralnoj superiornosti. Njihovo je pravo da sanjaju Srbiju u kojoj na vlasti nisu Aleksandar Vučić i SNS, kao što je pravo autora murala da sanjaju srpsku vojsku na Kosovu. Kome se takvi murali ne sviđaju, ima opciju da okrene glavu na drugu stranu ili da zatvori oči dok pored njih prolazi. Ko mora da prođe auto-putem ili nekom drugom saobraćajnicom tokom (naravno „nenasilnih”) blokada, najčešće nema nikakav izbor nego da čeka da mu građanski aktivisti blagoizvole omogućiti jedno od osnovnih građanskih prava – pravo na slobodno kretanje.

Uostalom, svako može da pravi murale, pa zašto to ne rade i „građanski” aktivisti? Verujem da bi najvećem broju građana ta vrsta političke borbe bila draža od blokade saobraćajnica.

Zoran Janjetović,
Beograd