Tim stvara pozorišnu magiju

Narodno pozorište u Beogradu novu sezonu trebalo bi da započne novim ruhom. U toku su radovi na rekonstrukciji gledališta Velike scene. Planirana je kompletna zamena svih fotelja u parteru, na prvoj, drugoj i trećoj galeriji, kao i postavljanje novih tepiha unutar sale i po hodnicima galerija. Takođe, biće urađena i reparacija svih stolica iz loža koja podrazumeva ponovno tapaciranje, peskiranje, nanošenje nove farbe i lakiranje, kao i sređivanje poda na samoj sceni, odnosno reparacija njegovih oštećenih delova.

Zbog majstora u nacionalnom teatru, grupa posetilaca, koja je nedavno obišla ovu ustanovu, nije mogla da zaviri u salu i na scenu, ali je zato prošetala hodnicima i spratovima Narodnog pozorišta i saznala mnogo zanimljivih stvari.

Od foajea do krojačnice

Dosta doteranog sveta okupilo se u podne kod ulaza za scenu „Raša Plaović” zbog Dana otvorenih vrata „Zavirite u svet pozorišne magije”. Turu je vodio Dragan Stevović, direktor Muzeja Narodnog pozorišta.

Pripadnici različitih nacionalnosti i generacija, od kojih je najmlađi imao tek godinu dana, imali su priliku da u šetnji kroz zgradu Narodnog pozorišta saznaju istorijske podatke o ovom zdanju, o popularnim naslovima koji su se ovde izvodili i istaknutim umetnicima koji su ovde radili. Stevović je veći deo priče pripovedao na četvrtom spratu ove ustanove, a zatim se tura nastavila u prostorijama muške krojačnice, te dalje kroz hodnike i druge spratove.

Posetioci su saznali da istorija nacionalnog teatra počinje 1868, kada je osnovano posle više pokušaja da Beograd dobije stalno profesionalno pozorište. Prva predstava bila je „Đurađ Branković” Karolja Obernjaka. Održana je 22. novembra 1868. u gostionici „Kod engleske kraljice”.

Istovremeno, pokušavano je da se obezbedi i adekvatno zdanje, jer su predstave tada igrane u magacinu Carinarnice (Teatar na Đumruku), salama hotela (Teatar „Kod jelena”), Kneževoj pivari i kafanama.

Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada gostovalo je u zimu 1867/1868. i izvelo 64 predstave u kafanama. Nakon jedne od njih, knez Mihailo je odlučio: „Sazidaću ja vama teatar za sebe pa ćete biti sasvim zadovoljni”. Za lokaciju je određen bivši turski plac kod Stambol kapije.

Međutim, knez Mihailo nije dočekao početak radova, pa je kamen temeljac postavio knez Milan 18. avgusta 1868. godine. Kao prva u sali, 30. oktobra 1869. odigrana je „Posmrtna slava kneza Mihaila”, slika iz narodnog života Đorđa Maletića. Snažan utisak na publiku ostavio je glumac koji je kao knez Mihailo prešao na konju preko pozornice. Kako je ostalo zapisano, „učinilo joj se da opet pred sobom vidi sušta živa kneza Mihaila”.

Kada je sazidana, zgrada Narodnog pozorišta je, pored Kapetan Mišinog zdanja, bila najveća i najraskošnija palata u Srbiji. Međutim, od tada je nekoliko puta morala da bude i renovirana. Pozorište je naročito stradalo u bombardovanjima tokom Velikog rata i 6. aprila 1941. godine.

Posetiocima je bilo zanimljivo i saznanje da su sedišta u jednom trenutku bila svetloplava, što se može videti u filmu „Balkanski špijun”.

Stari izgled od pre Drugog svetskog rata ipak je vraćen u trogodišnjoj obnovi početoj 1986. koja je koštala oko 4,5 miliona dolara. Svečano otvaranje je bilo 15. oktobra 1989, a prva predstava, Eshilova „Orestija”, održana je već 10. novembra.

Tom rekonstrukcijom površina je gotovo udvostručena dogradnjom objekta u koji su smeštene službene prostorije (na pet spratova iznad i dva sprata ispod zemlje). Vraćene su lože, dvorana je presvučena u crveni velur i pliš, u foaje druge galerije stavljena je ploča s imenima svih darodavaca i mecena iz 19. veka, obnovljena Kolesnikova slika, kompozicija iz dva dela „Bahanal” i „Talija sa četvoropregom”, na plafonu dvorane. Postavljeni su i mermerni podovi, gipsani ukrasi na plafonima, reljefi, pozlata, biljurna ogledala, kristalni lusteri...

Govoreći o istorijatu Drame Narodnog pozorišta, Stevović je podsetio da je za vreme Prvog svetskog rata, jedini put u istoriji, Narodno pozorište bilo zatvoreno tokom sve četiri godine. Tada je gotovo ceo muški personal bio mobilisan. Odmah posle rata teatar otvara svoja vrata, a ubrzo se uz dramski osnivaju i operski i baletski ansambl. To znači da u pozorištu sada postoje tri ansambla i da je prostor skučen. Zbog toga se adaptira zgrada konjičke škole Manjež, koja postaje Scena na Vračaru.

S nekoliko prekida, ansambl Narodnog pozorišta nastupao je tu do posle Drugog svetskog rata, kada Manjež postaje dom Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Velika imena na sceni

Stevović je podsetio na neka od imena koja su imala prilike da nastupe u ovom teatru, bilo kao deo ansambla, bilo kao gosti. Na ovdašnjim daskama prvi put je van Italije nastupio mladi Lučano Pavaroti, a gostovali su i Mario del Monako, Vladislav Pjavko, Ana Mofo, Franko Koreli, Plasido Domingo, Umberto Borsa, Margot Fontejn, Svetlana Berjozova, Majna Gilgud...

Posebne uzdahe izmamile su priče o čuvenim divama ovog teatra. Prva je Vela Nigrinova, srpska glumica slovenačkog porekla, koja je, zahvaljujući velikom talentu i snažnom uticaju na razvoj glume krajem 19. i početkom 20. veka, zauzela jedno od najvažnijih mesta u istoriji srpskog pozorišta. Druga je Žanka Stokić, poznata po tumačenju likova iz dela Branislava Nušića, koji je za nju napisao „Gospođu ministarku”. Publiku je dirnula priča o tome kako je bila osuđena na osam godina gubitka nacionalne časti i društveno-koristan rad i određeno joj je da čisti ulice. Odlukom Okružnog suda u Beogradu rehabilitovana je 3. marta 2009, ali tada već više nije bila među živima.

Krojači umetnici

Krojači su umetnici svog zanata koji će za tri-četiri dana napraviti božanstvene kostime. Uz modelara, glavnog krojača, i ljude koji rade na mašinama svaku predstavu spreme vrlo brzo. Oni su, pre svega, sjajni poznavaoci materijala. Tako da, kada dođe mlad kostimograf koji želi skup materijal, oni kažu: „Čekaj, ne treba tebi skup materijal. Kostim treba da izgleda skupo”, objasnio je Stevović.

Krojači su takođe i odlični poznavaoci umetnika koji ovde nastupaju i mogu predvideti neke promene, pa tako često unapred naprave kostim koji se lako može prepraviti ukoliko se osoba malo ugoji ili smrša.

Oči u oči s knjazom

Kada posetioci kroče u Narodno pozorište, u foajeu se prvo susretnu oči u oči s bistom kneza Mihaila. Za projekat spomenika raspisan je međunarodni konkurs godinu pre otkrivanja 1882. godine, na kojem je pobedio Enriko Paci.

Stevović je posetioce podsetio i na anegdotu o ovoj bisti:

‒ Poprsje je otkriveno 19. decembra 1881. i na tom događaju jedan mali šegrt, koji je došao sa svojim majstorom pitao je: „Gde je knezu kapa? Zašto je gologlav?”. Te večeri svi su govorili po Beogradu da je Paci zaboravio knezu da stavi kapu, pa je zbog toga izvršio samoubistvo, što, naravno, nije bilo tačno. Naprotiv, Paci je ostavio zapis o tome koliko se lepo osećao u Beogradu.