Bajden prerano otpisao opasnost od Islamske države

Kad je marta prošle godine ubijen vođa Islamske države Abu Ibrahim el Kuraiši, američki predsednik je izjavio da je „otklonjena glavna teroristička pretnja svetu”. Likvidiran je ubrzo i njegov naslednik, ali pretnja nije otklonjena, barem ne u Africi.

Čini se da je Džozef Bajden požurio s otpisivanjem Islamske države, brutalne terorističke organizacije koja je od 2014. do 2017. držala velike delove Iraka i Sirije, ali je posle poraza našla nove teritorije za nastavak džihada.

„Alah nam je naložio da vodimo džihad, ne da pobedimo”, izjavljivao je prvi vođa ID, samoproklamovani kalif Abu Bakr el Bagdadi, a ta uputstva sledili su njegovi naslednici preseljavajući aktivnosti, posle pet godina mirovanja, u Avganistan i Afriku.

Islamisti su na Crnom kontinentu prepoznali svoju šansu: pandemija i opšta ekonomska kriza, nestašice hrane i glad, nestabilne države. Krenuli su lokalno u popunjavanje vakuuma prilagođavajući se različitim regionima.

Istraživači terorizma slažu se da je Afrika danas glavno područje ekspanzije ID. Posebno najmnogoljudnija muslimanska zemlja kontinenta, Nigerija. Ekstremisti dugo održavaju dobre veze s grupom Boko Haram u Somaliji, pojačali su aktivnosti u Maliju, a njihove ćelije operišu i na području egipatskog Sinaja.

Afrika bi mogla da bude „budućnost kalifata”, upozorio je nedavno u govoru pred UN Martin Evi iz Instituta za studije bezbednosti u Pretoriji. On kaže da je 20 država direktno suočeno s aktivnostima islamističke grupe čiji se način delovanja razlikuje od onoga u Iraku i Siriji.

ID regrutuje sledbenike šaljući poruke na lokalnim jezicima i dijalektima koje eksperti teško dešifruju. Grupa je, na primer, emitovala propagandni video namenjen ID Somalije na amharskom, jeziku većine Etiopljana. Kako je većina njih bilingvalna – amharski i arapski video je ciljao zajednicu koja je većinski koncentrisana na severozapadu Etiopije s vezama u istočnom Sudanu i na jugu Eritreje.

Aktivnost po Africi i dalje su umnogome povezane s Irakom, gde su islamisti i posle pogibije Abu Bakra el Bagdadija oktobra 2019. uspeli da ostanu prisutni zahvaljujući političkoj nestabilnosti. Globalna koalicija protiv terorizma, formirana 2014. uz učešće 85 država, pokušava da stabilizuje Itak, ali bezuspešno.

Daeš, kako je ID poznata u arapskom svetu, i dalje je najbogatija teroristička grupa na svetu. U svojim prvim danima 2014. ostvarivala je prihod od milion dolara dnevno samo od ilegalne trgovine naftom. Od onoga što su ukrali u Iraku mogu da nastave aktivnosti decenijama, a da im ne zatreba ni cent, procenjuju analitičari. Po Africi dodatne prihode ostvaruju kidnapovanjima i ucenama.

Veliko ohrabrenje islamistima predstavljalo je i talibansko preuzimanje vlasti u Avganistanu, koji su Amerikanci posle dve decenije rata i okupacije napustili u rasulu. Iako između ID i talibana nema saradnje, čak je bilo i direktnih sukoba, islamisti su po Avganistanu ojačali sopstvene pozicije, što je inspiracija teroristima po Alžiru, Libiji, Egiptu, Čadu, Somaliji, Mozambiku i Demokratskoj Republici Kongo.

Prema podacima Međunarodnog centra za kontraterorizam, ekstremno nasilje se po Africi od 2009. povećalo za 17 puta, a polovina svih operacija prošle godine pripada borcima ID.

Da li postoji strategija za borbu protiv Daeša u Africi? Globalna koalicija čini neke napore, ali nedovoljne. Modeli prihvaćeni u Iraku ne funkcionišu u Africi, koja zahteva bolju koordinaciju i razmenu bezbednosnih podataka između članica Afričke unije.

Zapad je pre svega angažovan oko rata u Ukrajini. U Siriji je ID gotovo eliminisana zahvaljujući udarima ruskih trupa i iranskih milicija, ali ne treba očekivati da će Zapad po Africi intervenisati bilo slanjem trupa, bilo akcijama iz vazduha. Mogao bi da razmotri isporuke naoružanja ugroženim afričkim državama, ali prioriteti su na istoku Evrope.

Uspeh kampanje protiv islamista u Africi zavisiće od eventualne promene orijentacije međunarodne koalicije. To znači intenzivnije praćenje aktivnosti terorista na terenu, presretanje njihovih poruka, ali i povremene borbene akcije manjih razmera. Tako kaže teorija, ali kako stvari stoje, najveći deo sveta jednostavno „nema vremena” da se bavi Afrikom.