Radost igre ih spaja

Srbija neguje svoju folklornu tradiciju i gotovo svi gradovi imaju kulturno-umetnička društva, koja opstaju zahvaljujući posvećenosti svojih članova, vežbaju i igraju, redovno nastupaju i putuju po zemlji i svetu. Niš, Užice, Kragujevac, Čačak i drugi gradovi visoko se kotiraju na mapi Nacionalne sekcije za folklor i imaju festivale. Od ove godine i Kraljevo se nalazi među njima. Manifestacija „Leto kod Abraševića”, koja se održava već 15 godina, prerasla je letos u Prvi međunarodni festival folklora na kojem su gostovali folkloraši iz Čilea, Kolumbije, Meksika i Republike Srpske. Za to su zaslužni Uroš Baltić, politikolog i profesor u Školi za osnovno i srednje obrazovanje „Ivo Lola Ribar”, koji kao v. d. upravnika i član Upravnog odbora obavlja menadžerske poslove, Dragana Gajić, Borisav Miljković i mnogi drugi.

Kraljevo može da se pohvali s četiri folklorne grupe koje okupljaju decu i odrasle oko tradicionalnih srpskih igara. „Stefan Nemanja”, „Karanovac” i „Riznica” drže do visokog kvaliteta i vrlo predano vežbaju i dosta putuju. Ipak, najduže traje kraljevačko Kulturno-umetničko društvo „Abrašević”, koje postoji od 1926. i sinonim je za folklor, iako u njemu uspešno deluju i hor, muška i ženska pevačka grupa, etno-grupa, narodni orkestar, dramski studio i muzička radionica.

U KUD sa sedam godina

Svi koji danas vode Abrašević u njega su ušli kao deca i to, najčešće, u prvom razredu osnovne škole.

– Folkolor sam počeo da igram kao dete – govori tridesetjednogodišnji Uroš Baltić, koji istovremeno  vodi dve dečje grupe i, naravno, igra u Prvom ansamblu.

Na audiciju je 1999. sa sedam godina stigao na nagovor sestre i brata od tetke. Na čelo društva došao je krajem 2015. godine i zatekao prilično lošu finansijsku situaciju, ali na sreću on je s mladalačkom energijom i entuzijazmom svoje ekipe doneo nove tonove u kraljevački „Abrašević”. S ponosom kaže: – Kad sam došao na funkciju, imao sam tri kontakta u telefonu. Danas ih je osamsto devedeset.

Dragana Gajić, vaspitač po profesiji, s polaskom u školu krenula je i na folklor. Bilo je to, najpre, u društvu „Magnohrom”, nešto kasnije „Železničar”, da bi 1996. zaigrala za „Abrašević” u kojem je bila do prvog majčinstva. Izrodila je troje dece i posle poziva za proslavu devedesetogodišnjice društva postala je veteran i igra u prvom ansamblu. Danas vodi dve dečje grupe, član je Upravnog odbora i srećna je kada kaže da je interesovanje za folklor u ovom gradu tako veliko da nedostaju termini i kapaciteti da se upišu sva deca koja to žele.

– Ovde mi je familija, imam dva kumstva. U „Abraševiću” folklor igraju čitave porodice, od ćerke preko majke do bake. I unutar sekcija gradimo porodičnu atmosferu i kad iskrsne neki problem, neretko ostavljamo lične obaveze i rešavamo onaj u klubu – kaže Dragana Gajić.

Zaljubljenici u narodne igre su podeljeni prema uzrastu i sposobnostima. Najstarija članica iako ima 78 godina, igrala je na nedavno završenom „Letu kod Abraševića”. Veterani imaju deset nastupajućih koreografija, a postoji čak pet dečjih grupa i svaka broji 45 članova. Vežbaju dva puta nedeljno i redovno putuju na koncerte i festivale.

Koreografije uključuju sve igre južno od Beograda, a samo iz Šumadije imaju šest različitih spletova. Mladi Uroš radi na tome da budu više zastupljene igre iz Vojvodine, pa i Slavonije.

S velikim uzbuđenjem govori o nedavnom gostovanju u Poljskoj, gde su proveli pet dana. Srbija je učestvovala uz Litvaniju, Mađarsku, Ukrajinu i domaćina – Poljsku. Osnovci završnih razreda nisu krili svoju radost zbog ovog putovanja. Svidelo im se više nego gostovanja na moru.

Nastup na koncertima i festivalima velika je čast i radost, ali za sve njih druženje ima neprocenjivu vrednost, jer oni govore „folklornim” jezikom. Ne mora da bude ni engleski, srpski je dovoljan da se traži pivo i pokrene kolo.

Na tim gostovanjima radionice su uvek najomiljenije među učesnicima. Okupljeni igraju svoje nacionalne igre. Tako su naši tinejdžeri naučili kašugijan dens koji igra poljska nacionalna manjina, kao i igre iz Burundija i Paname. Kad na internetu vidite snimak stranaca kako igraju moravac ili užičko kolo, objašnjenje je da su sigurno bili učesnici neke od ovih radionica. Našim tinejdžerima, folklorašima omiljeni trenutak je da ustanu i s podignuta tri prsta pevaju „Pukni zoro”, a stranci ih zdušno prate. U KUD „Abrašević” podsećaju i na gostovanje u Bitolju, kada su zagrljeni pevali s decom iz Hrvatske.

I Julijana Jović, budući etnomuzikolog, u „Abrašević” je došla kad je pošla u školu. Neko vreme je bila član pevačke grupe, a sada samo igra u prvom ansamblu koga čine stariji od šesnaest godina. S njom folkor igra i sestra, kao i braća od tetke. Priča nam da je za igre iz Šumadije vezana jer ih prepoznaje u srcu, ali najviše voli igre iz Vranjskog polja i Pčinje. Putovanja su za nju i odgovornost, jer, kako kaže, tada KUD predstavlja grad i zemlju, ali najlepše je što upoznaju druge kulture.

Veljko Šundović je srednjoškolac i igra u KUD-u od 2014. god. Voli igre iz Krajišta i Dragačeva. Tu mu je i brat, svira u orkestru koji prati folkloraše, i najbolji drug Konstantin Jaćimović. Oduševljeno govori o prošlogodišnjem festivalu u Poljskoj, zemlji koja ga je očarala. S „Abraševićem” je proputovao susedne zemlje, ali je za njega gostovanje u Legnici ostalo za nezaborav. Sklopio je prijateljstva i s ostalim učesnicima razmenjuje poruke. A kad se dese ponovni susreti na novim koncertima, oni su već stari znanci. Ipak, nedavni Prvi međunarodni festival održan u Kraljevu izdvaja kao poseban:

– Bio sam na mnogima festivalima, ali naš je najbolji. Nigde nisam video takvu dobru atmosferu i oduševljenje publike – kaže Veljko.

Ovacije za svadbene igre

Zaista je Trg srpskih ratnika bio mesto velike radosti tih dana. Divni su bili defilei pre koncerata, ali igre iz Dragačeva „U majke su tri devojke” ili iz Crne Trave „Na pečalba ću si idem” nikoga nisu ostavile ravnodušnim. Ovacije su dobile i svadbene igre iz Gruže i Vranjskog polja.

Veljko Miljković, šef orkestra, ističe dobru atmosferu u klubu: ljudi se vole i poštuju, zajedno raduju i druže, pevaju, igraju, putuju.

– Kad se u kolu držite za ruke, nemoguće je da vas ne prožme to zajedništvo, ta snaga i ta čistota – kaže Miljković.