Za komponovanje primenjene muzike treba biti kameleon

Katarina Ranković, kompozitorka primenjene muzike i pijanistkinja, veoma je angažovana ovog leta. Na „Nišvilu” je tokom četiri večeri, u čarobnom ambijentu i pred mnogobrojnom publikom na „Kristina stejdžu”, na pijaninu pratila Čaplinove filmove. Atmosfera je bila koncertna, delom i zato što ona na ovom festivalu redovno nastupa od 2017. godine.

Susret sa niškom publikom nadovezao se na dva zanimljiva umetnička događaja u Hrvatskoj, u kojima je Katarina imala zapaženu ulogu. U inspirativnom prostoru srednjovekovnog gradića Hreljina, na Hreljinskoj gradini, s koje se pruža pogled na Bakarski zaliv i Kvarner, premijerno je održan multimedijalni performans „Voda, vatra i san”, u kome je Katarina na klaviru pratila operskog pevača Aleksisa Marsepoa, solistu Teatra „Real” iz Madrida. Zajedno su režirali ovaj muzičko-scenski spektakl, a naša sagovornica je komponovala i muziku. Usledio je odlazak na 25. Pag Art Festival, koji organizuju Nina i Lovro Pogorelić, pijanista i brat proslavljenog Iva. Tamo je premijerno izvedena predstava „Delirijum udvoje” Ežena Joneska, za koju je Katarina komponovala muziku. Predstava bi trebalo da se od jeseni igra u Beogradu i Hrvatskoj.

Komponovanje primenjene muzike počiva na kreativnom radu u već zadatim okvirima. Da li vam je to izazov i kako ste se opredelili upravo za ovaj žanr?

Oduvek sam želela da spojim dve svoje ljubavi, muziku i dramu. Tokom studija sam stvarala svoju muziku i sarađivala sa jednom studentskom trupom. Onda sam dobila priliku da radim na predstavi „Majstori, majstori” pozorišta „Boško Buha”, kao asistent kompozitorke Irene Popović Dragović. Tako je klupko počelo da se odmotava...

Stvaranje muzike za pozorište i film svakako predstavlja izazov. Ključ komponovanja primenjene muzike jeste da budete dobar kameleon. To je najbitnije. Morikoneov muzički jezik je prepoznatljiv bez obzira na promenljivu formu. Meni je poseban izazov bio da radim turbo-folk muziku za predstavu „Dječak” u kazalištu „Marin Držić” u Dubrovniku, u režiji Tamare Damjanović. Veoma mi je važan dobar odnos sa rediteljem. Bez međusobnog razumevanja se ne može. Sa ovom rediteljkom sam nedavno komponovala i muziku za predstavu Molijerov komad „Tvrdica” u tuzlanskom pozorištu.

Po čemu je vaš muzički jezik prepoznatljiv? Imate li uzore?

U kompozicijama uvek imam orijentalnu skalu. Neka mistika, pustinja i orijentalne harmonije su prisutne bez obzira na to da li radim za balet, film ili pozorište. Pored toga, po obrazovanju sam pijanistkinja i u svemu što radim imam na umu klavir. Trudim se da se klavir proteže kroz muzičku liniju. Ako govorimo o kompozitorima primenjene muzike kod nas, Zoran Simjanović je apsolutni uzor. On je najbolji primer kako biti dobar kameleon. Sve kompozicije su mu različite, a svaka je remek-delo. Najveći uspeh jednog kompozitora jeste da njegova dela žive čak i bez slike, koja je u prvom planu ili u pozadini. Volela bih da melodija koju sam stvorila bude prepoznatljiva, kao što je to slučaj sa Zoranom Simjanovićem. Uzor mi je i kompozitorka Irena Popović Dragović, s kojom sam imala zadovoljstvo da sarađujem. Na jedan drugi način poštujem Isidoru Žebeljan, koja je primer kako se u Srbiji izboriti za status uspešne, kvalitetne kompozitorke. Ona je pokazala kako klasična muzika može da bude dostupna svima. Mnogo sam naučila i od legendarnog reditelja Gorana Markovića, pod čijim mentorstvom sam doktorirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Kako izgleda proces komponovanja muzike za pozorište?

Reditelj u pozorištu samo žanrovski naznači pravac, sve ostalo je sloboda kompozitora. Jedina uslovnost je kad glumci uživo sviraju ili pevaju. U pozorištu kompozitori najviše dolaze do izražaja u konkretnim songovima. Muzika je tada u prvom planu, ali obično glumac dramskog pozorišta nije navikao da peva songove, pa kompozitor u takvim situacijama često ima ulogu psihoterapeuta i ima zadatak da ga opusti. Uvek mi je cilj da naučim glumce da sviraju neki instrument na osnovnom nivou. Tako sam jednog glumca naučila da svira saksofon, drugog harmoniku, trećeg gitaru i to čoveka koji je odbijao da bilo šta nauči da svira. Kod mene glumci sviraju i na rekviziti! U jednoj predstavi je glumica svirala na kuhinjskim elementima, neko je svirao na testeri... U pozorištu „Gavela” u Zagrebu glumci su svirali na svemu i svačemu, od šerpi preko čizama do garderobe i nakita...

Često koketirate s performansom kao žanrom. Šta novo pripremate?

Nikad nisam bila usmerena na jednu stvar i to me je i dovelo do primenjene muzike, ali i performansa. Nedavno sam za Venecijansku nedelju performansa radila dokumentarni film koji će biti prikazan od septembra na digitalnim platformama, a u decembru i u Veneciji na Nedelji performans bijenala. Za taj film sam radila autorsku muziku koju i izvodim i učestvujem kao performer. U ovom radu šaljem podršku ženama i ugroženim društvenim grupama.