Evropa ne može da bude Amerika

„Vreme je da se Evropa i formalno transformiše u zajednicu koja bi imala jedinstvenu vlast, vojsku, ekonomiju, finansije… Čiji žitelji bi živeli po pravilima jednakim za jug, sever, zapad i istok kontinenta”, smatra Martin Dvoržak, češki ministar za evropska pitanja. On u tom smislu predlaže transformaciju Evropske unije u, kako je naziva, „Evropsku federaciju”, ili „Sjedinjene države Evrope”, što bi, po njemu, ovdašnji svet stavilo u položaj ravnopravnog partnera u odnosima s Kinom, SAD, Rusijom ili Indijom.

Dvoržak, naravno, nije originalni tvorac ideje o jednoj državi na našem kontinentu. Kako podseća hrvatski novinar Sanadin Voloder, pokušaj ujedinjenja star je koliko i sama Evropa. Rimska imperija je na vrhuncu svoje moći vladala gotovo celom do tada poznatom teritorijom. Slično je bilo i u vreme Karla Velikog, Napoleonovog carstva, Hitlerove Nemačke, ali svi ovi pokušaji bili su zasnovani na – sili. Kao takvi su i propali. Podsetimo, o „ujedinjenoj Evropi” pevao je i nedavno preminuli italijanski kantautor Toto Kutunjo.

U danima kada je svet zaokupljen porukama iz Johanezburga, sa samita država članica BRIKS-a i zemalja tzv. trećeg sveta, i otvorenih poziva na novo prekomponovanje planetarne stvarnosti, na Starom kontinentu svakako imaju o čemu da razmišljaju. A pre svega o tome šta se pod pojmom Evropa zaista podrazumeva. Da li ceo kontinent, ili samo njegov zapadni deo, kojom linijom se kreće granica, šta razdvaja ta dva pola i, naravno, koliko je sve to – funkcionalno?

Prvo što pada u oči je želja jednog broja Evropljana da budu što sličniji Amerikancima. Ne baš da razmišljaju, rade i žive kao oni preko Atlantika, ali da međusobno budu konkretnije povezani, s više zajedničkih pravila, možda i jedinstvenim vođstvom. Ovo se odnosi uglavnom na one zemlje, pa i narode, čiji je istorijski identitet u velikoj meri potisnut činjenicom da su se, po okončanju Drugog svetskog rata, našle u američkoj orbiti, da su SAD svojski ulagale u njihovu poratnu obnovu, unoseći u to i duh sopstvenog sistema prividne jednakosti zasnovane na individualnoj želji za uspeh.

Napraviti slično društvo na Starom kontinentu težak je posao. Podsetimo, u američkom građanskom ratu (sukobu severnih i južnih država 1861–1865) jedna strana (Jug) na kraju je morala da položi oružje. U Evropi čak ni Nemačka, dva puta potučena do nogu, nije do kraja položila oružje. Samo ga je na neko vreme vratila u soške, ali ga i dalje redovno podmazuje. Dešavanja u Ukrajini, i ne samo tamo, podsećaju nas da starosedeoci na našem kontinentu i danas imaju dovoljno volje i želje da se međusobno sukobljavaju. Američka logika lečenja sličnih frustracija na nekom drugom kraju sveta ovde, prosto, nema odjeka.

Pitanje je i kako bi se u tom mnoštvu kultura, nacija, istorija, religija… našao neko kome bi svi bespogovorno verovali. Teško je pojmiti da bi jedan Francuz tek tako svoj glas dao – Nemcu. Poljak još manje. I tako redom. Jer suživot ne mora obavezno da znači i asimilaciju. Pogotovo među toliko različitim narodima. U Ameriku idu oni koji su spremni da se odreknu razlika. Ali upravo nas razlike teraju da budemo uspešniji od drugih. Puko takmičenje u bogatstvu, ma koliko bilo inspirativno, nije ono čemu teži prosečan Evropljanin.

Ništa manje važno nije pitanje odnosa prema drugim centrima moći koji su već dobro ukorenjeni i šire svoj uticaj i na delove mnogima do sada nepristupačnog sveta. Upravo okončani sastanak BRIKS-a na najotvoreniji način je pokazao da „treći svet” (s pravom) ne veruje ni Americi, ni doskorašnjim evropskim kolonijalnim silama.

Unificirana Evropa ne bi se ništa lakše nosila s Kinom, Indijom, arapskim svetom, Rusijom, Amerikom, nego što je to činila i do sada, uvek kada joj dogori do nokata. Ne bi se rešila sopstvenih agresivnih i manje agresivnih nacionalizama, jer razlike između bogatih i siromašnih na kontinentu ne mogu biti ukinute prostim potpisom ispod neke deklaracije o ujedinjenju.

I na kraju, već smo pomenuli dilemu ko sve čini Evropu. Da li možemo npr. da se odreknemo uticaja pravoslavlja, protestantizma (i u čije ime), istočnoevropskih, severnih kultura, svega na čemu smo, kao i na katoličkoj i zapadnoj verziji prošlosti, jednako rasli? Možemo li se odreći zaostavština islama i Turske? Kraljeva, vitezova, aga, hajduka, buna, prevrata, atentata, velikih bitaka, prosvetitelja?

U Americi se kreće od nule, u potpuno drugačijim okolnostima i tu nikakve sličnosti sa Starim svetom nema. I ne treba da je bude. Sa ove strane okeana stvari ipak stoje drugačije. Najdalje dokle se stiglo je Evropska unija. A i ona se sve više klima…