Kad u carskom gradu umiru kafane...

Kruševac – Profesor dr Milentije Đorđević, poznati kruševački i srpski pisac i publicista nedavno je objavio knjigu „Kafane i druga zgodna mesta”, u izdanju Narodne biblioteke – Kruševac, uzimajući za njen moto misao da „kafane umiru baš kao i ljudi” Jaše Grobarova boema i pesnika koji je u „Politici” objavio brojne priče o kafanama i kafanskim ljudima.

Đorđević piše da je umiranje kafana jednako zatiranju duha i to ne samo u njegovom rodnom Kruševcu, već i u prestonom Beogradu i drugim gradovima širom Srbije. U prošlom veku se,, kaže, smatralo da su kafane posebna vrsta univerziteta koji su prošli najznačajniji umovi srpske nauke, kulture i umetnosti.

– U kafanama su stvarane države, rušene vlade, sklapani najznačajniji dogovori i savezi, napisani mnogi manifesti i proglasi. U njima su ispevane mnoge pesme i rođene ljubavi. Tiho umiranje kafana traje već godinama. Zato su se pojavljivale i takozvane nevidljive kafane, poput one u jednoj umetničkoj galeriji u Kruševcu. Nažalost, i takve su nestale. Stari Kruševljani, a posebno boemi i umetnici, žale za harmonikašima, onim bez pojačala, kao što su Vojče, pa Bojče, ili violinistom Protkom. Žale i živi harmonikaši staroga kova čiji instrumenti zvukom podsećaju na stil Radojke Živković, umetnice na harmonici. Srećom, ima ih još, da ne spominjem imena – govori za „Politiku” profesor u penziji dr Milentije Đorđević, autor više romana, objavljenih uglavnom u izdanju srpske „Prosvete”.

– Gradovi južno od Save i Dunava bukvalno su ostali bez kafana. Umesto njih dobili su kafiće, restorane brze hrane, neke nove pekare, kioske za prodaju kokica i sve to sa nekim rogobatnim engleskim imenima. I Kruševac, dika srpske istorije, izgubio je sve svoje velike, lepe i značajne kafane – ističe Đorđević.

Svaku od nestalih kafana posećivala je klijentela sličnih karakternih osobina. Posebno zanimljivo je bilo u kafani „Musa i Marko” u Staroj čaršiji, u Ulici cara Lazara. Kafana je nestala, a u zgradu se uselili trgovci. „Megdandžije” i oni koji bi po svom shvatanju da dele pravdu danas žale što ne mogu da pronađu takvu kafanu. Nestala je i kultna kafana „Top” u centru grada. Sada je tu banka. Ugašen je i hotel „Evropa” u bliskoj prošlosti, a starovremešni Kruševljani se rado sećaju „Pariza” u blizini Spomenika kosovskim junacima i „Soluna” kod Donžon kule kneza Lazara.

Ipak, neshvatljivo je kako su, u nekolikih poslednjih decenija, nestali bife „Devet Jugovića”, kafana „Rubinova ružica”, „Rasina”, „Zlatno burence”, „Bela boca” na Rasini... Nema više ni bifea kod Zelene pijace, na uglu Obilićeve i Nemanjine u kojoj je daleke 1839. godine proradila prva srpska mumdžinica, radionica mirišljavih sapuna, Gliše Jankovića i njegovog sina, osnivača „Merime”, vršnjakinje srpske industrijalizacije. Tu nema, nažalost, ni bilo kakve oznake da se na tom mestu rodila čuvena „Merima” Na sreću brojnih Kkruševljana, nedavno je obnovljen restoran „Bagdala” na istoimenom obližnjem brdu što nudi „božanski pogled” na sam grad. Ipak, pisac Đorđević rezignirano zaključuje:

– Ako se saglasismo da je kafana neka vrsta narodnog univerziteta, eto kakvo nam je stanje duha danas. Omladina je u kafićima, neki od njih sa dvolitrenjacima pića oko kafića, dok starija gospoda možda piju pivo s nogu ispred prodavnice ili, ako uzmognu, u preostalim kafanama, koje sve više mirišu na restorane društvene ishrane. Ali, ko zna, kada se budemo dogovarali s Evropom, možda će nam tražiti da obnovimo kafanski fond, ili da ukinemo i ono malo relikta balkanske prošlosti.