Srbi kao austrougarski vojnici na ruskom frontu

Početkom pedesetih godina prošlog veka, kao učenik osnovne škole, provodio sam letnje raspuste kod svog dede po majci u bačkom selu Gospođinci blizu Novog Sada. Nas unuke deda je zabavljao pričama o svojim doživljajima iz mladosti, ali sam ja najradije slušao njegova sećanja na vreme Prvog svetskog rata, u kojem je učestvovao kao austrougarski vojnik.

Bački Srbi iz okoline Novog Sada sakupljeni su u Petrovaradinsku tvrđavu, gde su dobijali ratnu opremu i svrstavani u odrede. Dedina jedinica otišla je na ruski front u Galiciji, graničnoj oblasti između Austrougarske i Rusije, sada u zapadnoj Ukrajini. Srbi Vojvođani od detinjstva su bili zadojeni ljubavlju prema Rusiji, koju su smatrali zaštitnicom pravoslavlja, pa nisu želeli da se bore protiv ruskog naroda. Pri razmeni puščane paljbe, primorani da troše municiju, Srbi su pucali su uvis, a ne u pravcu ruskih vojnika, prema kojima su imali bratska osećanja.

U vreme predaha naši vojnici su tražili način da napuste prve borbene redove vršeći samoranjavanje. Jedan od načina, koji im se činio najmanje opasnim, bilo je probijanje šake ili ruke i to uglavnom leve. Ekser ili oštar klin zabadao se u komad slanine koja se postavljala na odabrano mesto ruke, a poverljivi prijatelj je udarcem u ekser izvršio probijanje. Vojnici tada nisu bili svesni opasnosti od zaražavanja rane nečistim oštricama. Nakon takve povrede došlo je do opasne infekcije šake pa je život ranjenika spasen hirurškom intervencijom. Iako su lekari dobro razlikovali prostrelnu ranu od rane probijanjem, deda je povučen u pozadinu i dalje je radio kao kuvar. Leva šaka ostala mu je trajno oštećena.

Pitao sam dedu šta on misli o ruskoj revoluciji, očekujući da će imati pohvalne reči o tom događaju, koji je nama u školi opisivan kao nešto najnaprednije što se u istoriji dogodilo. Deda je kratko i neraspoloženo rekao: „Oni su cara ubili!” Nepovoljno mišljenje prema Lenjinovoj revoluciji nisam mogao da razumem, ali su mi se te reči urezale u pamćenje. Kako su decenije prolazile postepeno sam sagledavao posledice revolucija na ruski i na srpski narod, pa su mi dedine misli postale jasne.

Danas nema više Bulevara Lenjina u Beogradu, ali u centru grada stoji spomenik caru Nikolaju Drugom, proglašenim u Rusiji za sveca. Njegovom odlukom Rusija je ušla u rat nakon napada Austrougarske na Srbiju. Njegovim pritiskom Francuzi su bili primorani da brodovima spasavaju preživele srpske ratnike nakon pogibeljnog prelaska preko Albanije. Ime cara Nikolaja Drugog danas u Beogradu nosi ulica na Vračaru koja spaja Crveni krst i Čuburu.

Jedan moj drugi srodnik, kao austrougarski vojnik čija je jedinica bila u Srbiji, prebegao je na srpsku stranu i nastavio ratovanje kao naš vojnik. Prešao je preko Albanije, ali su ga posledice te golgote koštale života. U Solunu na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik na njegovom grobu stoji krst s natpisom: Živko Lokić, Gospođinci. Možemo da budemo ponosni na svoje pretke koji su u mislima i duši nosili ljubav prema svom narodu i veri i za to bili spremni da podnesu najveće žrtve.

Dragan Stanković,
Beograd