Baš kako nalaže zakon mora

Venecija, Lido – Moglo je biti i gore – izjavio je tik pred početak jubilarne 80. Mostre festivalski čelnik Alberto Barbera, aludirajući i na kišno vreme, a pre svega na izostanak holivudskih zvezda zbog tekućeg štrajka. Barbera je program komponovao još pre početka istog, a reči zahvalnosti uputio je „Netfliksu” i američkim producentima što su ispoštovali festival i nisu sa njega povukli filmove.

Samo svečano otvaranje proteklo je u znaku dodele počasnog „Zlatnog lava” legendarnoj italijanskoj rediteljki Lilijani Kavani (90), koja je na Venecijanskom festivalu prisutna sa dva filma. Najdirljivije je bilo to što je Kavanijeva u sali Grande nagradu primila iz ruku glumice Šarlote Rempling, koju je proslavila sa filmskim remek-delom „Noćni portir” (1974). Još tokom dana viđen je njen najnoviji dugometražni igrani film „Poredak vremena” (van konkurencije) snimljen prema romanu Karla Rovelija u kojem su razmatrana pitanja o prirodi vremena koja i dalje podjednako zbunjuju fizičare i filozofe. Baš kao i Roveli i Kavanijeva u svom filmu, sugeriše da naša percepcija protoka vremena zavisi od tačke gledišta i da se bolje razume na osnovu strukture našeg mozga nego na osnovu fizičke vaseljene.

Kavanijeva strukturu filma postavlja oko pitanja: šta ukoliko bismo otkrili da bi svet mogao da dođe do svog kraja za nekoliko sati i upravo to pitanje lebdi nad grupom starih prijatelja koji se okupljaju u vili pored mora na proslavi rođendana. Lilijana Kavani kaže da je život neka vrsta „putovanja” koje ljudi čine u univerzumu prema programu koji nisu izabrali, a on se odvija „redosledom vremena”. Za ovu vrstu metafizičke igre odabrala je dobre glumce, autentične i izdašne u izražavanju raspona emocija koju ova filmska priča zahteva. Svako od njih pronašao je pravu meru sa kojom se izražava strah, neizvesnost, nada, čuđenje, ali i nostalgija...

Inače, u okviru programa „Nedelja kritike” selekciju kratkih filmova otvoriće Lilijanin desetominutni film „Sastanak noću” iz 1960. godine, koji je ova autorka snimila kao studentsku vežbu dok je studirala režiju na čuvenoj rimskoj akademiji („Centro Sperimentale di Cinematografica”).

Posle uvodnog slova i počasti Lilijani Kavani usledila je svetska premijera prvog takmičarskog filma – „Komandant”, italijanskog reditelja Edoarda de Anđelisa sa Pjerfrančeskom Favinom u naslovnoj ulozi. Visokobudžetski de Anđelisov film je neka vrsta postmodernističke pomorske drame, radnje smeštene u period Drugog svetskog rata, u 1940. godinu, kada je Salvatore Todaro (istinita ličnost) komandovao podmornicom „Kapelini” italijanske kraljevske mornarice. Dok je podmornica plovila Atlantikom u misiji „Zaseda”, koja Todaru i njegovim podmorničarima i nije bila do kraja jasna, u jednoj crnoj i talasima uzburkanoj noći doživljava napad sa naoružanog belgijskog trgovačkog broda koji im se neosvetljen približio. Todaro je komandovao topovsku paljbu i brod je potopljen, da bi potom iz okeana i sigurne smrti spasio 26 belgijskih mornara, transportujući ih do najbliže bezbedne luke, kako to nalaže zakon mora, ali ne i „zakon” rata. Todaro je u ovoj svojoj spasilačkoj misiji izložio riziku i svoj i život svoje posade, jer je bio primoran da tri dana plovi po površini i svoju podmornicu učini vidljivom neprijateljskim snagama (često su prisutni britanski borbeni avioni)...

Ono što de Anđelisov film čini privlačnim je atmosfera mraka i na površini i u dubinama nemirnog Atlantskog okeana, kao i znojavo klaustrofobična atmosfera unutrašnjosti podmornice toga doba, kada nisu postojali savremeni uređaji. Njegov „Komandant” govori o snazi čoveka, i u tom smislu Salvatore Todaro personifikuje njen uzvišeni oblik, jer se borio protiv neprijatelja, a nijednog trenutka nije zaboravio da su ljudska bića. On i njegova posada bili su spremni da neprijatelje poraze, ali i da im spasu živote jer takav i jeste zakon mora. Čovek se u moru ne ostavlja i tu nema mesta za čitavu skalu otvorenih moralnih dilema. U podmornici nema ni Dučea ni majki, zna se ko je „gazda” i čija je reč glavna. Nema ni suza, jer je još pre isplovljavanja data jasna komanda da se plače u sebi, a većina mornara su zapravo još uvek deca...