Nezaobilazna Rizova ćevabdžinica

Bar – Godinama je Stari Bar propadao što zbog zuba vremena, što zbog ljudskog nemara. I izgubio je originalnu arhitekturu. Da li je to bilo kada je starobarska kaldarma sa basamacima pretvorena najpre u betonsku džadu, a potom u pločnik ili kada je zgrada gimnazije srušena, pa na njenim temeljima napravljena stočna pijaca, teško je reći. Srećom, Starobarani su sačuvali prepoznatljiv mentalitet i duh, jer nigde nema toliko originalnosti, prostodušnosti, autentičnosti, kao u Starom Baru. Istina, nema više ni starih zanata ni trgovačkih radnji, nema ni poslatičarnica bez kojih se Stari Bar nije mogao zamisliti, a jedino što nije zamrlo jeste ugostiteljstvo. I naravno, postoje ljudi bez kojih se Stari Bar ne može zamisliti. Jedan od njih je i Rizo Dreković.

Boravak u tvrđavi, pijaci i čaršiji gotovo svi turisti i putnici namernici završavaju u Rizovoj ćevapdžinici. U njoj se sabiraju utisci, sastaju istinski prijatelji čaršije, prepričavaju anegdote i sluša usmena istorija grada, popije dobra murva i, naravno, pojedu najbolji ćevapi na potezu od Kufina do Možure. To tvrde svi koji su makar jednom probali Rizov specijalitet.

Rizo nije tipičan ugostitelj, čak je relativno kasno počeo da se bavi ovim poslom, kako kaže - ne iz nužde nego iz dosade.

– Rođen sam 1935. godine, tu nedaleko, u Brbotu. Ovde sam se podnivio i odrastao. U mojoj porodici svi su bili kasapi i mesari, to nam je tradicija, moj pradeda, zatim deda, otac i stric - svi Drekovići - izuzetak je jedino bio moj stric Mano koji je radio kao opančar, ali se i njegov sin vratio mesarskom zanatu. Dva brata i ja smo, takođe, od malena, počeli da radimo taj posao. Prvo smo radili u kod Salakovića, pa kod Martinovića, a onda kod Lazovića. Posle sam živeo u Petrovcu i radio kao mesar 27 godina. Onda sam otvorio privatnu mesaru, ovde u Baru. I na kraju, pre 12 godina, kad mi je sin otišao u Ameriku, počeo sam da radim kao ugostitelj, priča nam Rizo detalje iz svoje porodične istorije.

I pored toga što, kako kaže, nije pravi kafandžija, glas o Rizovom roštilju brzo se raširio. Iz svih krajeva Crne Gore, ali i šire, počeli su da svraćaju namernici u Stari Bar, na Rizove ćevape. Slično čuvenim sarajevskim majstorima ovog zanata, gde svako ima svoj recept koji ljubomorno čuva, ni Rizo ne odaje kulinarske tajne.

– Ma, nije ti to neka rabota samo treba držati sve čisto. Ako ti neko jednom nađe nešto da ne valja, izgubio si mušteriju za vazda. I ne sme da bude jaka vatra. Prvo se razgori, onda pokrije i malo duže ostane. Baciš meso na roštilj i ostaviš da se tiho peče, to ti je prava stvar. Ćevap ne sme da pocrni, ako pocrni baci ga. Ne sme masnoća da ti izađe iz njega. A recept - ko će ti to kazati. Nema tu posebnog recepta – uz prepoznatljiv, dobroćudni osmeh pokušava da nas uveri da tajna dobrog ćevapa ne postoji.

U Starom Baru, među njegovim žiteljima sve tri vere, nastala je i priča o čuvenoj barskoj toleranciji i suživotu. Starobarane tome niko nije učio, nosili su to u genima.

Rizo zna sve Starobarane, a bogami i većinu onih koji žive na Topolici u novom Baru. I mnogo pamti. Samo oni koji su često u njegovoj ćevapdžinici, znaju nijanse u Rizovom ophođenju prema gostima, jer neke ceni, neke manje.

– Znam mu oca, zagonetan je ponekad Rizo.

Nekoliko puta je sa ženom bio u Americi.

– Imam tamo dvoje dece, unučad, brata, bilo mi je stvarno lepo s njima. Ali u Njujorku je velika gužva, brate, da ti pamet stane. Tek kad sam otišao u Sent Luis, osećao sam se prijatnije. Tamo je manje naroda, ima zelenila, šuma – prijatna je klima, kao da si kod nas. Stvarno sam svašta video i doživeo, ali nisam mogao bez ovdašnjih ljudi, sa kojima volim da se družim. Ovde su svake noći moji stalni gosti, često ostanu i do zore. Lepo mi je s njima, veli Rizo koji je privremeno zatvorio ćevapdžinicu, zbog hirurške intervencije.

– Ništa ozbiljno, neke staračke stvari, uskoro ću opet u čaršiju pred svoju radnju, uverava nas Rizo, dobri čovek i majstor roštiljskog zanata.Vratiće se na zadovoljstvo brojnih odanih mušterija.