„Borci" za ljudska prava ne vide teror Prištine

Govor kineskog predsednika Si Đinpinga u Urumčiju, glavnom gradu kineske provincije Sinđang, bio je povod zapadnim aktivistima za ljudska prava da, još jednom, izraze zabrinutost zbog kršenja ljudskih prava tamošnjeg većinskog življa – Ujgura. Svakodnevni teror prištinskih vlasti nad Srbima na Kosovu i Metohiji, od hapšenja bez razloga do upucavanja, čak i dece, ovi „borci” niti vide, niti ih brine. Vide, međutim, kao i njihove zemlje, „sve veće kineske investicije u Srbiji”, pa brinu zbog „kineskog uticaja”.

U našoj zemlji sasvim sigurno nema mnogo onih koji znaju ko su Ujguri, a čitavo znanje bi im, verovatno, stalo u jednu rečenicu, zapamćenu iz zapadnih medija, da su to ljudi muslimanske veroispovesti kojima Peking krši ljudska prava. Šta je to rekao kineski predsednik što je zabrinulo aktiviste za ljudska prava? Pozvao je zvaničnike te oblasti da ulože veće napore u ograničavanju ilegalnih verskih aktivnosti i kazao da je potrebno kombinovati borbu protiv terorizma i secesionizma s regulisanim naporima za održavanje stabilnosti. Rekao je i da je ekonomski razvoj ključ za društvenu stabilnost ovog regiona i da treba podsticati primenu tehnoloških inovacija, modernizaciju poljoprivrede, izgradnju većeg broja solarnih parkova i širenje turizma. Aktivistima za ljudska prava ovo je politika čiji cilj je razvodnjavanje etničkog identiteta Ujgura.

Zapadnim medijima su prava Ujgura veoma važna tema, baš kao i organizacijama za zaštitu ljudskih prava, koje reaguju i na govor kineskog predsednika, ali nijedna od njih ne vidi i ne reaguje na, između ostalog, fizički teror prištinskih vlasti prema Srbima na Kosovu i Metohiji. Ni to što je pripadnik takozvanih kosovskih bezbednosnih snaga pucao i ranio srpsku decu u Štrpcu zato što su nosila badnjak, nije zabrinulo zaštitnike ljudskih prava, da ne pominjemo hapšenje svakog Srbina koji se „osili” da zatraži svoju uzurpiranu imovinu. Zašto su, pre svega zapadnoevropski mediji i borci za ljudska prava, toliko nezainteresovani za teror nad narodom iz takoreći njihovog komšiluka, a puni brige za prava Ujgura u dalekoj im Kini, za nas je pitanje na koje teško možemo naći neki razuman odgovor. Međutim, na Zapadu ima onih koji znaju odgovor zašto su prava Ujgura toliko važno i tamošnjim političarima i borcima za ljudska prava i njihovim medijima.

Profesor ekonomije na Univerzitetu u Bremenu Volfram Elzner napisao je knjigu „Kineski vek (rađanje nove svetske velesile)”, koja je objavljena i kod nas, gde je detaljno analizirao šta se događa u Kini i kako se o toj zemlji piše u zapadnim medijima. Jedan deo posvećen je baš pravima Ujgura. Mi iz ove knjige možemo, ako imamo ikakve sumnje, da shvatimo kako funkcionišu zapadni mediji, ali i, mada mi nismo tema, kako se stvara loša slika o nekoj zemlji, koliko god je činjenice demantovale.

Elzner piše da ga Kina nije mnogo zanimala i da je o njoj znao ono što pišu nemački mediji, a zainteresovao se tek kad je 2009. pročitao knjigu „Pismo odande”, nemačkog pisca i satiričara Kristijana Šmita, koji živi u Kini. Navodi da mu je ta knjiga prikazala „ozbiljan i precizan odraz naše sopstvene izmeštene percepcije sveta i potpuno lažno izveštavanje naših ’državnih’ i ideološki obojenih medija o Kini”. Elzner piše da je, posle ove knjige, poželeo da upozna Kinu, otada je mnogo puta bio u toj zemlji, putovao po njoj i nastavio da prati izveštavanje zapadnih medija, gde su, kako kaže, ugroženi Ujguri omiljena tema, nastala na „spinu Dame Gej Makdugal, koja je neovlašćeno spinovala priču u ime Ujedinjenih nacija, a jednoznačno je poznata kao akterka vašingtonske administracije”.

Prema pisanju Elznera, „Ujedinjene nacije hvale i 2020. godine kinesku politiku u vezi s manjinskim i verskim pravima, između ostalog, i zbog Ujgura”. Navodi: „UN redovno obilaze Sinđang i posećuju „logore”, koje zapravo prepoznaju kao obrazovne centre. To čine sa mnogobrojnim zvaničnicima raznih zemalja, pre svega sa onima koje imaju problem s islamskim ekstremizmom, za razliku od nemačkih političara koji više vole da neobuzdano kritikuju, a da se lično nisu uverili u činjenično stanje. Prigovor iz kancelarije visokog komesara za ljudska prava pri UN da nijedno zvanično telo UN nikada nije iskazalo takve optužbe protiv Kine (o navodnim internističkim logorima za Ujgure), kao i da „saznanja” Gej Makdugal nisu zvanično prijavljena komisiji nikada nije objavljen u zapadnim medijima. Ovaj zvaničan stav UN se već tri godine u zapadnim medijima ignoriše, tabuizira i cenzuriše. U UN postoji ipak jedan zvaničan dokument, i to o informativnom putovanju diplomata UN, zvaničnika, predstavnika međunarodnih organizacija i novinara u Sinđangu.

U izveštaju piše: „Ono što su učesnici ovog informativnog putovanja u Sinđangu videli i čuli u potpunoj je suprotnosti s onim o čemu izveštavaju zapadni mediji. Višestruki i dugogodišnji krvavi napadi ujgurskih islamističkih terorista u Sinđangu i drugim delovima Kine okončani su od 2017. godine. U Sinđangu se sada više stavlja akcenat na profesionalno osposobljavanje i obrazovanje stanovništva, izgrađivanje infrastrukture i razvoj umesto na krvavi teror fundamentalista srednjevekovnog tipa. Uzgred, od 2001. godine veliki broj ovih ujgurskih džihadista nalazio se i još se nalazi u mnogim tajnim zatvorima u Americi i u drugim zemljama sveta, o čemu je izvestio i Vikiliks.”

Kako piše Elzner, „u Nemačkoj se novinska kuća TAZ okušala u izveštavanju o Ujgurima, pošto ima dopisnika kineskog porekla Feliksa Lija, a za njega je Sinđang iznenada bio mrtav, prema Liju „grobna tišina” je iznenada zavladala u „velikom kaznenom logoru” Sinđangu, i to uprkos tome što se tamo svašta događa zbog Novog puta svile. Ali, navodi Elzner, TAZ objavljuje da je svaki deseti stanovnik bio u „logoru za prevaspitanje”, pozivajući se na izveštaj neke američke komisije, pošto Li nije pronašao logore, pa nije mogao da napravi autentičan izveštaj. Elzner dodaje: „Ali takve sitnice nisu bitne kad priča zvuči tako uverljivo. Organizacija Amnesti internešenel je izjavila da su logori ’nevidljivi’, zvaničnici UN nisu uspeli da pronađu ni te ’nevidljive logore’”.

Elzner konstatuje: „Talasi ogorčenja u zapadnim medijima izbacuju na površinu novinarstvo koje pravi grube greške. Ne smeta što se neka vest ubrzo po objavljivanju razotkrije kao lažna jer se primenjuje znanje starih Grka i Rimljana – Samo drsko klevetaj, nešto uvek ostane.” TAZ je nedavno ovo „znanje starih Grka” primenio i na Srbiju, obrušivši se na zapadne političare što kažnjava takozvano Kosovo, a ne Srbiju, koja je, po njima, jedini krivac za sve što se dešava i u njenoj južnoj pokrajini i u regionu. Što se tiče Amnesti internešenela, koji vidi „nevidljive logore” u Kini, potpuno je slep na jasno i vrlo vidljivo nasilje nad Srbima na KiM.

„Špigl” o Kini i Srbiji

Volfram Elzner u svojoj knjizi navodi da se „Špigl” „naročito ističe kao najveći kritičar Kine, sa oskudnim tačnim informacijama, lenj i jednostran u istraživanju, ali zato utoliko jači u kreiranju mišljenja i sentimenta, nadmen, evrocentričan i apsolutistički nastrojen po pitanju vrednosti: ’Mi – dobri! Oni – loši!’”. Elzner ističe: „U ’Špiglu’ je zapadni svet intaktan, a izazivači poretka (Kina) mogu prirodno samo da budu diktature najgore vrste.” Navodi i da je nemački pisac Kristijan Šmit, koji živi u Kini, „razbio ’Špiglovo’ izveštavanje još mnogo pre nego što je javno obelodanjen ’Klas Relocijus model izveštavanja u Šipglu’”.

Čitalac ove Elznerove knjige u Srbiji dobro poznaje „Klas Relocijus model izveštavanja u Špiglu”, budući da je Relocijusovo izveštavanje o zbivanjima na Kosmetu skupo koštalo našu zemlju. To je čovek koji je, između ostalog, pisao kako Srbi na fudbalskom stadionu u Prištini drže Albance, da ih tamo ubijaju i sa njihovim glavama igraju fudbal. To što je bilo novinara koji su hteli da odu na stadion i uvere se da je tamo trava netaknuta i da je Relocijus lagao, neki su, u Francuskoj, to i objavili, nije bilo važno. Relocijus je nastavio da blati Srbiju i Srbe, a priznao je da je sve izmislio kad je razotkriven na sasvim drugoj priči o drugoj zemlji. Dobio je otkaz, ali „Špigl” se nije čak ni izvinio Srbiji za sve njegove laži.

„Špigl”, kako navodi Elzner, ovaj „Relocijus model” primenjuje na Kini, a mi imamo prilike da se uverimo da ga i dalje primenjuje i na Srbiju. Tako smo, početkom avgusta, imali priliku da vidimo tekst Valtera Majera „Lutkar iz Beograda”, posvećen „autokratskom predsedniku Aleksandru Vučiću”. U tom tekstu ćemo videti i deo o Srbima s KiM, onima koje Kurtijev režim prebija, na koje puca, otima im imovinu, a čim se suprotstavi otimačini biva uhapšen sa optužnicom za ratne zločine. Naravno da Majer ovaj teror ne pominje, ali piše o Srbima kao o nasilnicima, koji napadaju Kfor i ističe: „Kad god je pod unutrašnjim političkim pritiskom, Vučić kao da pušta sa uzice nasilne pristalice na severu Kosova, većinski naseljenim Srbima.”

Novi put svile i džihadizam

Elzner piše da „izvesne ujgurske separatističke težnje postoje još od formiranja NR Kine”, da „krvavi trag ujgurskih džihadista ide ne samo u Sinđanugu i Pekingu, nego vodi kroz Centralnu Aziju, Avganistan, sve do Sirije i Indonezije, gde su učestvovali u islamističkim terorističkim akcijama”. Dodaje: „Posle delimičnog poraza džihadizma u Siriji , ’ratno iskusni’ ujgurski džihadisti su se organizovano vratili u Sinđang, kako bi tamo nastavili da rade na otcepljenju ove oblasti od Kine i kako bi sabotirali Novi put svile, čija jedna od glavnih žila vodi kroz ujgurski glavni grad Urumči. Upada u oči ta čudnovata, neizrečena i prikrivena simpatija zapadnih medija prema islamskom terorizmu, koji upadljivo ne izražavaju nikakvu osudu terora kao i znatne štete koju je naneo bilo ljudima, bilo infrastrukturi. Svetski poznat je, primera radi, pogrom Han Kineza u Urumčiju u julu 2009. godine, tokom koga su linčovane 134 žrtve! Kineske vlasti su taj iz Centralne Azije importovan terorizam napokon obuzdale i uložile značajna sredstva u obrazovanje, infrastrukturu i razvoj Sinđanga, sprečavajući tako terorizam u poslednje tri godine. Međutim, zapadnim medijima nije bila vredna ni minut pravog istraživačkog novinarstva da saznaju kako je došlo do smirivanja situacije, nego su u tome našli povod za do sada još neviđenu neprijateljsku kampanju. Kad je reč o globalnoj logici koja stoji iza svega toga, na kraju ispada da se očigledno radi o podrivanju Kine, koja predstavlja ekonomskog i sistemskog protivnika u usponu.”