Granice stvarnosti

Na 42. Bitefu proteklih dana vladalo je posebno interesovanje za dolazak i susret sa Alvisom Hermanisom, markantnim rediteljem iz Letonije, čija je predstava „Sonja” izvedena preksinoć u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Hermanis je svetsku popularnost stekao predstavom „Dugi život” koja govori o jednom danu u životu veoma starih penzionera, sa kojom je gostovao na 39. Bitefu.

Ostvarenje „Sonja” je hiperrealistična melodrama rađena po priči savremene ruske autorke Tatjane Tolstoj o usamljenoj ženi, njenoj pustoj stvarnosti, snovima, tužnoj sudbini... U liku koji je stvorila Tatjana Tolstoj spojeni su kontrasti: ružan izgled i veoma osećajan unutrašnji svet, težak život i tanana duša. Upravo ta suprotnost bila je inspiracija za Hermanisa da na sebi svojstven način pročita komad „Sonja” u kojem je lik glavne junakinje poverio muškarcu.

– U predstavi „Sonja” radi se, zapravo, o razumevanju žene. Ono što mi radimo jeste vrlo staromodno pozorište, za razliku od današnjeg savremenog teatra koje kao sredstvo scenskog izražavanja koristi moderne tehnologije i nove medije. Naše pozorište zasnovano je na glumi, naraciji, pričanju priča. Da bi efekat bio jači za tumačenje kontrasta odabrali smo glumca jer u predstavi „Sonja” nismo želeli da igramo ženu, već da pokušamo da stvorimo sliku žene, njenog karaktera i da progovorimo o njenoj duši. U mom pozorištu nema glumice koja bi takvu ulogu preuzela na sebe. Razmišljali smo: ako takvu ulogu tumači muškarac onda je to apstraktno, a ako ženu tumači glumica onda je to psihološki određeno – kaže Alvis Hermanis za „Politiku”.

Dramski pisac, scenograf i glumac Alvis Hermanis rođen je 1965. godine, obrazovao se kao glumac na Pozorišnoj katedri Letonske državne akademije, gde je diplomirao 1988. godine. U svojim predstavama voli da se poigrava različitim konceptima, slikama, simbolima, znacima. Njegovo pozorište hroničari objašnjavaju kao neprestano traganje za novim iskustvom i novim granicama stvarnosti.

Predstave Alvisa Hermanisa učestvovale su na mnogim međunarodnim pozorišnim festivalima u Velikoj Britaniji, Rusiji, Estoniji, Austriji, Slovačkoj, Finskoj, Mađarskoj, Nemačkoj, Italiji. Komadi koje radi, kako u matičnom Pozorištu mladih iz Rige, na čijem je čelu već deset godina, tako i na drugim pozorišnim scenama, radikalno se razlikuju među sobom.

– U Letoniji ima mnogo pozorišta. Da biste skrenuli pažnju na sebe, da biste izgradili svoj imidž, stekli popularnost, skrenuli pažnju kritike i publike, morate pokazati nešto originalno, novo, jedinstveno. Zato iz predstave u predstavu pokušavam da pružim novu energiju da bi proces učinio zanimljivijim. Verujem da živimo u vremenu u kojem nema surevnjivosti između teatara, što je bilo jako izraženo u prošlom veku. Sada svaka predstava ili performans funkcionišu po sopstvenim pravilima. To je dobro, to me raduje i posebno inspiriše – kaže naš sagovornik.

Alvis Hermanis ne voli da provodi mnogo vremena u pozorištu. Probe svojih predstava drži često na ulicama. Ima četvoro dece, svoje parče zemlje u Letoniji i kada ne radi novu predstavu živi pravim seoskim životom.

– Opsednut sam preciznošću. Mi to pokušavamo da dokumentujemo svojim teatrom. Recimo, sada radim u Moskvi sa ruskim glumcima sa kojima stvaram predstavu koja priča o ljudima sa sela. Nedavno sam bio u Sibiru i proveo mesec dana u udaljenom tamošnjem selu. Bio je to neponovljiv doživljaj. I sam dolazim iz zemlje u kojoj žive seljaci. Mislim da je za ljude koji se bave umetnošću neophodno da pronađu način da žive prirodno. Kako glumačka profesija nije baš najbolja za mentalno zdravlje, našao sam najbolji lek, a to je život na selu. Svi glumci iz mog okruženja imaju kuće na selu, ili u šumi, i tu provode svaki slobodan trenutak živeći jednostavnim životom. Tako hrane dušu, oplemenjuju svoju ličnost. Život na selu u Letoniji razlikuje se od ostalih seoskih sredina. Kod nas ljudi žive tiho, ne gledaju šta drugi rade, već organizuju svoje vreme i rad kako njima odgovara – objašnjava Hermanis.

Alvis Hermanis je dobitnik Evropske pozorišne nagrade za novu pozorišnu stvarnost za 2007. godinu. Uporedo sa radom u Pozorištu mladih iz Rige režira u Estoniji, Rusiji, Nemačkoj i drugim evropskim pozorišnim centrima.

B. Trebješanin

-----------------------------------------------------------

Večeras „Štifterove stvari”

(/slika2)Ovogodišnji, 42. Bitef ušao je u završnicu. Do kraja festivala publici će biti predstavljene još dve predstave u glavnom programu. Večeras će u „Sava centru” biti izvedeno novo 80-minutno muzičko-pozorišno delo kompozitora i reditelja Hajnera Gebelsa „Štifterove stvari” u produkciji Teatra Vidi iz Lozane. Gebels je uspeo da kreira predstavu bez glumaca inspirisanu Adalbertom Štifterom, zaboravljenim nemačkim piscem iz doba romantizma s početka 19. veka. Umesto glumaca igraju stvari. Predstava „Štifterove stvari” odiše izuzetnom poetičnošću. To je spektakl sa pet klavira bez klavirista, glumište bez glumaca, performans bez performera.

U subotu uveče kao poslednja predstava u zvaničnoj selekciji 42. Bitefa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu biće izvedeni Eshilovi „Persijanci” u režiji Dimitera Gočeva i u produkciji Dojčes teatra iz Berlina.

Slika „Šljive” (ulje na platnu, formata 100 puta 73) beogradskog slikara Velizara Krstića, biće poklonjena dobitniku „Politikine” nagrade za najbolju režiju na ovogodišnjem 42. Bitefu.

– Naravno da ne znam kome će pripasti nagrada, ali sam izabrao baš ovu sliku iz svog ciklusa „Voće”, koji sam počeo da stvaram od 1998. godine. Mislim da su šljive prava tema jer pripadaju srpskoj tradiciji – kaže Krstić. Velizar Krstić diplomirao je u Beogradu pre tri i po decenije, usavršavao se u Beču i Atini. Do sada je izlagao na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Osvojio je značajne inostrane i domaće nagrade.

B. T. – B. L.