Nesreća u „Vinči" nije naš Černobilj

Sledećeg meseca navršava se 65 godina od kada je u bivšoj Jugoslaviji zabeležen jedinstven događaj, nazvan „Akcident Vinča”. Naime, 15. oktobra 1958. godine šestoro naučnika Instituta za nuklearne nauke „Vinča” ozračeno je dozom radijacije koja se nije mogla izmeriti, zbog čega su prebačeni na lečenje u Francusku. Ovaj događaj bio je značajan za svet medicine jer je kod petoro ljudi prvi put u svetu primenjena transplantacija koštane srži, zahvaljujući kojoj je četvoro naučnika preživelo. Iako se decenijama smatralo da se sve odigravalo pod velom tajni i da je država zataškavala ovaj slučaj, profesor dr Snežana Pajović, direktorka Instituta „Vinča”, ističe u razgovoru za „Politiku” da to nije tačno i da postoje brojni zapisi o svemu što se dogodilo.

– To su neosnovane optužbe. Nakon dva dana mediji su preneli vest o ovom događaju. I u „Politici” je bio tekst o tome. Aleksandar Ranković, koji je bio na čelu Savezne komisije za nuklearnu energiju, posle nekoliko dana izašao je u javnost sa jednom informacijom o tome šta se desilo. Slučaj je na neki način bio povod za formiranje Međunarodne agencije za atomsku energiju. Ipak, sada se o njemu dosta govori zbog brzog širenja vesti preko interneta i snimanja filmova na ovu temu – naglašava dr Pajović.

Kako je zapravo došlo do nesreće?

U zvaničnim dokumentima se navodi da je do akcidenta došlo potpuno neočekivano. Tog kobnog dana mladi saradnici-naučnici, koji su imali između 24 i 26 godina, normalno su došli na posao sa namerom da urade svoje eksperimente. Prvi put kada su obavljena merenja radioaktivnosti sve je proteklo u redu. Problem je nastao na prvom reaktoru koji je kod nas napravljen, reaktoru B, koji se smatrao školskim upravo zato što su mladi na njemu radili istraživanja koja su služila za izradu diplomskih radova talentovanih studenata. Reaktor je nuklearna mašina koja pri radu oslobađa neutrone. Naši inženjeri su ga projektovali, ali je uranijum koji je neophodan da bi se napravila lančana nuklearna reakcija dobijen iz bivšeg SSSR-a. Lančanu nuklearnu reakciju izazivaju usporeni neutroni, a njih usporava takozvana teška voda. U zapisima stoji da se jedan od njih suviše primicao reaktoru da bi video da li se tu nešto događa. To je bio Života Vranić, koji je stradao posle akcidenta. Reč je o izuzetno talentovanom diplomcu, studentu generacije Prirodno-matematičkog fakulteta.

Zašto se nije uključio neki alarm da pokaže da nešto nije u redu?

Alarm se nije uključio. Međutim, oni koji su bili tu osetili su miris ozona. Nažalost, tada im je sve postalo jasno, došlo je do takozvanog prekritičkog ozračivanja. To je zapravo nivo ozračenja koje instrumenti ne mogu da izmere. Koliko god da su bili uplašeni i svesni da su tada primili smrtonosnu dozu zračenja, mladi naučnici su, ipak, ispoštovali celokupnu proceduru zaustavivši dalji proces u reaktoru da se ne bi ozračio još neko od saradnika u institutu. Oni su uradili jednu izuzetno humanu stvar. Nakon toga su poskidali satove i metalne predmete sa tela i prebačeni su u ambulantu. Znalo se da je kupanje prva faza kada sa sebe moraju da speru što više aktiviteta, a zatim i menjanje garderobe i prebacivanje u bolnicu. Pavle Savić, direktor instituta, znao je da kod nas medicinski pristupi u lečenju radijacione bolesti nisu dovoljno razvijeni i da se ljudi koji su primili toliku dozu zračenja ne mogu spasiti. Iskoristio je svoja poznanstva sa stručnjacima Instituta „Kiri” u Parizu, pre svega Irenom Kiri, ćerkom Marije Kiri, jer su bili prijatelji, pa su ozračeni naučnici već 16. oktobra prebačeni avionom JAT-a u Pariz. Jedina opcija da prežive bila je da se uradi eksperimentalna metoda lečenja, odnosno transplantacija koštane srži.

Da li je utvrđeno ko je kriv za nesreću?

Delegacija Međunarodne agencije za atomsku energiju je 1960. godine ispitala slučaj detaljno i došlo se do zaključka da je reč o kombinaciji ljudskog faktora i tehničke nesavršenosti reaktora.

Znate li da neki stručnjaci smatraju da je ovaj događaj srpski Černobilj?

To se ne može porediti. U institutu je bilo mnogo naučnika koji su radili tog dana i nisu ozračeni. Neki su tu čak i živeli. Oni su kasnije iz bezbednosnih razloga iseljeni iz kruga instituta.

Da li se u institutu i dalje nalazi reaktor iz tog vremena?

Ne, takav nuklearni kompleks više ne postoji. U novembru 2010. godine celokupno nuklearno gorivo, uranijum, vraćeno je Rusiji.

Ozračeni naučnici iz Instituta „Vinča” su zapravo bili prvi pacijenti na svetu kod kojih je primenjena transplantacija koštane srži.

Dr Žorž Mate je to uradio i njemu je Srbija zauvek zahvalna na tome, kao i građanima Francuske koji su odlučili da budu davaoci koštane srži za naše ljude. Oni su rizikovali svoj život zbog naših naučnika. To je bilo veoma rizično, bio je to operacioni zahvat koji je do tada bio u eksperimentalnoj fazi i opasan i za primaoca i za davaoca. U to vreme nije rađena kompatibilnost tkiva primaoca i davaoca, već se radila samo podudarnost krvnih grupa. Tako da su naši naučnici, pored odličnih lekara, imali i dosta sreće da je sve uspelo. Po zapisima kojima raspolažemo, nakon dva dana je preminuo Života Vranić, jer njegov organizam nije prihvatio novu koštanu srž. Ali smatra se da je imao još nekih zdravstvenih problema i da je to uticalo takođe na njegovu smrt. Oni koji su preživeli tokom boravka u bolnici su sve vreme pisali o tome šta im se dešavalo. U znak sećanja na taj događaj kao vid zahvalnosti francuskim građanima i dr Žoržu Mateu kod nas u upravnoj zgradi instituta postoji jedna posebna spomen-ploča. Interesantno je da je dr Mate preminuo na godišnjicu akcidenta, 15. oktobra 2010. godine. O akcidentu u „Vinči” je napisao knjigu profesor dr Goran Milašinović, a glumac Dragan Bjelogrić je snimio film „Čuvari formule”, za koji čujemo da dobija odlične kritike na festivalima u svetu.

Koliko je ovaj događaj uticao na tok svetske medicine?

Ovaj uspešni pionirski projekat transplantacije koštane srži je imao veliki značaj za medicinu uopšte. Nakon toga je krenula primena presađivanja koštane srži kod osoba koje imaju akutnu leukemiju i različite limfome, sa uspešnim rezultatima.

Da li su naučnici koji su preživeli nesreću i transplantaciju imali neke zdravstvene posledice?

Svi su doživeli duboku starost. Naučnica je rodila dvoje dece, ali muškarci koji su tada ozračeni nisu mogli da imaju potomstvo. Radijaciona bolest ima štetan efekat naročito na reproduktivno tkivo. Poslednji naučnik iz tog tima je preminuo prošle godine i to zbog kovida 19.

Postoji li mogućnost da u današnje vreme dođe do neke slične havarije?

U današnje vreme je mala verovatnoća da se tako nešto desi. U skladu sa Zakonom o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, monitoring radioaktivnosti u životnoj sredini vrši se radi utvrđivanja prisustva radionuklida u životnoj sredini i procene nivoa izlaganja stanovništva jonizujućim zračenjima, i to u redovnim uslovima, u slučaju sumnje na akcident i u toku akcidenta. To se radi u kontinuitetu, već decenijama, na različitim lokacijama.

Danas smo okruženi raznim uređajima za koje se zna da imaju određenu dozu zračenja. Kako možemo da se zaštitimo?

Zračenje je veoma opasan fizički faktor. Problem je što ga ne vidite i ne osećate. Kada ga osetite, onda to ima ozbiljne posledice. Kada je reč o svakodnevnom životu treba imati na umu da zračenje ima kumulativni efekat. Kakav će efekat imati na organizam to zavisi od genetskog profila osobe i njenog odbrambenog mehanizma. Svi aparati koji se nalaze u domaćinstvu zrače, kao i kompjuteri i mobilni telefoni. Ne treba preterivati sa njihovim korišćenjem, dovoljno je pričati modernim mobilnim telefonom minut i koji sekund. Ne treba nositi ove telefone u džepovima pantalona. Sve to utiče na reproduktivno zdravlje. O tome se ne vodi dovoljno računa.

Naučnici u vašoj ustanovi rade na osmišljavanju zaštite od elektromagnetnog zračenja.

Od 1. novembra 2022. realizuje se projekat koji ima za cilj produbljivanje saradnje između prestižnih naučnih institucija EU iz oblasti elektronike, nanomaterijala, mikrorobotike i nauke o polimerima. Projekat se bavi razvojem kompozita na bazi grafena za zaštitu od elektromagnetnog zračenja.

Kako se meri bezbednost zračenja?

Laboratorija za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine osnovana je 1958, nakon akcidenta. Praćenje jačine doze gama zračenja omogućeno je sistemima rane najave nuklearnog ili radiološkog akcidenta gde se beleži doza gama zračenja u realnom vremenu na više lokacija. Radi se analiza prisustva prirodnih i veštačkih radionuklida u vazduhu, padavinama. Analize uključuju i uzorke površinskih voda, vode za piće, sedimenta, životnih namirnica i stočne hrane. A radi se i monitoring radioaktivnosti reke Dunav na graničnom profilu sa Mađarskom.

Mislite li da bi Srbija trebalo da izgradi nuklearnu elektranu?

Ne mogu da kažem ni da sam protiv toga, ni da sam za to. To treba da bude odluka Vlade Republike Srbije. Imajući u vidu da su bezbednosne mere prisutne u zemlji i da se meri radioaktivnost, da postoji kompetentnost ljudi, ukoliko bude doneta pozitivna odluka o tome, uz primenu regulativa, apsolutno podržavam tako nešto. Ali to zavisi od politike države i strateške politike susednih zemalja. Da li je to nužno kod nas zavisi i od toga sa kolikom ćemo energijom raspolagati u narednom periodu, da li će doći do deficita energije… Sve treba uzeti u obzir. Ukoliko se donese takva odluka, mi smo kao institucija spremni da sarađujemo i pomognemo u realizaciji.

Koji su najvažniji projekti na kojima trenutno radite?

Trenutno se realizuje 202 projekta, i to 164 međunarodna (NATO, projekti bilateralne saradnje, COST akcije, HORISON EUROP, HORISON 2020) i 38 nacionalnih (Fond za nauku i Fond za inovacionu delatnost Republike Srbije). Od nacionalnih istakla bih projekte finansirane od strane Fonda za nauku iz poziva Ideje, kao što je onaj koji se bavi razvojem transparentnih, antibakterijskih, fotoaktivnih polimera za primene kao prevlake za objekte sa velikom frekvencijom dodira i za pametne urinarne katetere. Još jedan projekat Fonda za nauku razvija tehnologiju baziranu na neinvazivnom prikupljanju podataka sa površine ljudskog tela i primenom metoda veštačke inteligencije koja će omogućiti realizaciju dijagnostičkog uređaja za rano otkrivanje slabosti srca, a koji će biti dovoljno ekonomičan i jednostavan da se primenjuje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti i time postane dostupan velikom broju pacijenata. Slabost srca je stanje u kojem srčani mišić više nije u stanju da pumpa dovoljnu količinu krvi za nesmetano funkcionisanje organizma. U slučaju kasne dijagnoze, proces postaje nepovratan, pa se lekovima i ugradnjom pomoćnih uređaja za srčane komore može samo usporiti, dok je jedino trajno rešenje transplantacija srca. Ukoliko se otkrije u ranoj fazi, proces slabljenja srca se može zaustaviti lekovima.

Pominjete veštačku inteligenciju. Da li je će ona po vama doneti dobrobit ili je pretnja po čovečanstvo, kako neki smatraju?

Mislim da je to dobrobit. Primena veštačke inteligencije uz poštovanje etičkih kodeksa je ključna stvar. Danas se sve može zloupotrebiti i zato je u realizaciji projekata bitno da postoje stroge etičke regulative koje treba kontrolisati i u toku realizacije projekata.

Japan je nedavno počeo da ispušta u okean više od milion tona prečešćene radioaktivne vode iz uništene nuklearne elektrane „Fukušima”. Koliko to može da bude opasno? Neke zemlje su već zabranile uvoz svih morskih plodova.

Mislim da nema razloga da se ljudi plaše. To je razmatrano dve godine. Na osnovu detaljne analize zaključeno je da bi kontrolisano, postepeno ispuštanje prečišćene otpadne vode u more imalo zanemarljivo mali radiološki uticaj na ljude i životnu sredinu. Voda koja se nalazi u nuklearnoj elektrani „Fukušima Daiči” je tretirana kako bi se uklonili gotovo svi radioaktivni elementi iz nje, sem radioaktivnog elementa tricijuma, što znači da će pre samog ispuštanja vode ona dodatno da se razblaži kako bi se koncentracija tricijuma spustila ispod kriterijuma za ispuštanje. Japanci vode računa o zdravlju stanovništva. Posle Hirošime da nisu dobro vodili računa o zdravlju stanovništva ko zna kolika bi bila učestalost malignih bolesti, jer ta vrsta zračenja ima kasne efekte.

Tito je imao ideju o pravljenju atomske bombe

Da li je tačno da je nekadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito insistirao da naučnici u „Vinči” naprave atomsku bombu?

Ono što postoji u dokumentima jeste da je postojala ideja o pravljenju atomska bombe, ali da niko, pa ni Tito, nije insistirao da to mora da se uradi i nije vršio presiju. Tačno je da je on imao ideju o tome, ali se od toga vrlo brzo odustalo.

Srbija domaćin skupa za stručnjake iz 20 zemalja

Ovih dana ste u SANU otvorili značajan stručni skup, Devetu međunarodnu školu i konferenciju o fotonici. O čemu je reč?

„Photonica 2023” je konferencija i međunarodna škola o fotonici koja se organizuje u saradnji Instituta za nuklearne nauke „Vinča”, Optičkog društva Srbije i Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovaj skup prepoznat je u međunarodnim naučnim krugovima kao forum visokog kvaliteta i od izuzetnog značaja za istraživanja iz oblasti kvantne i nelinearne optike, biofotonike, optičkih materijala i metamaterijala, ultrabrzih optičkih fenomena, optičkih komunikacija i laserskih tehnologija. Na skupu je bilo više od 200 naučnika iz 20 zemalja.