Evropska agenda Tota Kutunja

Nedavna smrt Tota Kutunja zapečatila je nade Srbije da će biti primljena u Evropsku uniju za njegovog života. U belom odelu, Toto je pobedio na Pesmi Evrovizije u Zagrebu 1990. godine sa pesmom „Insieme”, posvećenoj ujedinjenoj Evropi, ali u Jugoslaviji je tinjao ozbiljan sukob unutar srpskog i hrvatskog rukovodstva u vezi s tim gde će se organizovati Evrosong. Nije bio to sukob producenata i menadžera zbog love, već žestoki politički obračun iza glamuroznog stejdža, gde su federalisti iz Beograda i secesionisti iz Zagreba merili svoju moć.

Naravno da slavni Italijan nije imao pojma o tome. Svojim hrapavim glasom pevao je odu radosti evropskom zajedništvu, a Jugoslavija se raspadala. Kutunju su prateće vokale pevali članovi grupe „Pepel in kri” iz Slovenije, republike koja je prva započela proces raspada SFRJ, tako da je muzička predigra postala simbol događaja koji će uslediti. Zarazni Totov refren, njegova melodijska evropska agenda, bila je opelo za Jugoslaviju. Amin!

Negde u to vreme, savezni premijer Ante Marković osnovao je stranku Savez reformskih snaga Jugoslavije, koja se zalagala za nastavak postojanja zajedničke zemlje, ali su poraženi u Bosni, Makedoniji, Srbiji i Crnoj Gori.

Ironija sudbine jeste da je poslednji preostali reformista iz te grupe koji danas vlada na zapadnom Balkanu predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, čovek koji se nalazi na poternici momaka iz Stejt departmenta, upravo onih istih koji su ga postavili posle Dejtona, kao svog omiljenog šerifa koji će učvrstiti mir u Bosni. Tadašnji predsednik reformista za Bosnu, dakle nekadašnji Miletof šef, bio je profesor Nenad Kecmanović. Sada je Kecmanović Dodikov savetnik, te ekipa iz starih sarajevskih vremena, rasturenih po različitim stranama bivše Jugoslavije, voli da se našali kako su, iako presvučeni, ostali i dalje u igri.

U odgovoru na pitanje kako su poslednji reformisti koji i dalje vladaju parčetom nekadašnje Jugoslavije postali odmetnici, krije se odgovor na pitanje zašto zemlje zapadnog Balkana, odnosno bivše Juge – plus Albanija, čekaju na prijem u EU duže nego što je Penelopa čekala Odiseja. Zaneseni idejom ujedinjene Evrope, naravno da su pretpostavljali da će SFRJ biti prva primljena, ali kako je vreme teklo, shvatili su da se na Balkanu sprovodi suprotan proces rasturanja, te su polako počeli da gube nerve. Secesionisti su nagrađeni prijemom, najpre Slovenija, a potom Hrvatska, dok je ostatak, svaka republika na svoj način, a naročito Srbija, uslovljavana zahtevima koje bi teško ispunio i Dejvid Koperfild.

Verovatno je da se predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel sjajno zabavljao kada je pre nekoliko dana na Bledu izjavio da EU i zapadni Balkan do 2030. godine treba da budu spremni za proširenje. Mišel je bio premijer Belgije, pa je odatle prešao na mesto predsednika Evropskog saveta, funkcije koja je smišljena kako bi stari američki vuk Henri Kisindžer znao koga od Evropljana da pozove kada nešto zabrljaju, jer je i Henri, na najvišoj vašingtonskoj nevidljivoj poziciji moći, bio poprilično zbunjen briselskom sistematizacijom. Otuda su Amerikanci stvorili protokolarnu predsedničku funkciju u EU, kako ne bi gubili vreme tražeći u birokratskim lavirintima evrokomesare, evroposlanike i ostale činovnike. Naravno da su tipovi poput Mišela isuviše iskusni, za njega je ovo mesto rezervni položaj odatle će se katapultirati dalje, tako da on sigurno nije slučajno svojom izjavom polio hladnom vodom lidere zapadnog Balkana. To ga nije sprečilo da bude i duhovit. Dodao je kako EU i zapadni Balkan treba da se uhvate ukoštac sa procesom proširenja. Možda treba da se rvu u čokoladi, Mišel?

Strateški forum na Bledu je uzgred neka vrsta tradicionalnog okupljanja lidera ovog dela sveta na koji svrate i šefovi van centralne i jugoistočne Evrope. Na Bledu je inače zdrav vazduh. Ali samit je poznat kao mesto gde se uglavnom novinari dobro provedu i pokupe pokoju dnevnicu. Mišel ih jeste rasanio, ali se odmah posle njega javio evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji sa izjavom da je 2030. godina dobrodošla, ali je poručio da to nije pitanje datuma, već volje i rezultata. Varhelji nije prikrio sarkazam, kada je umetnuo i stav da je dobrodošao napor Evropskog saveta da se konačno uključi i napravi veliki skok u procesu proširenja.

Eto ti ga sad. Čijim porukama verovati, naročito kada je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen preko svog portparola poručila da obojicu niko nije ovlastio da o tome govore.

Setio sam se kada je Vojislav Koštunica odmah posle 5. oktobra otišao u Bijaric, na samit EU tokom predsedavanja Francuske kao svetska zvezda, pa su mnogi optimisti s pravom pomislili da će nas primiti u EU pre nego što se Voja vrati. Sa nešto većom dozom optimizma premijer Srbije Zoran Živković vratio se sa samita u Solunu 2003. godine, gde je potvrđena evropska budućnost zapadnog Balkana, pa je govorio o 2007. godini kao sasvim izglednom datumu za prijem.

Nedavno se u Atini okupila ekipa da obeleži 20 godina samita u Solunu, gde su likovali zvaničnici Hrvatske, Slovenije, Rumunije i Bugarske, dok su lideri zapadnog Balkana shvatili da će i dalje morati da se ponašaju bipolarno: ne smeju odustati od evropskog puta, moraće da učestvuju na samitima i panelima, a znaju da su ostavljeni kao crna rupa u ovom delu Evrope, gde se kriza može razgoreti, samo ako neko pripali šibicu. Kurti je već poneo puno pakovanje.

Evropa ne zna šta će sama sa sobom, naročito posle rata u Ukrajini, te bi Makron da je i dalje reformiše iznutra, dok Amerikanci prebacuju težište moći u Evropi ka Poljskoj, bliže Rusiji, kako bi držali Nemce pod kontrolom, što im je olakšano odlaskom Angele Merkel u penziju. Srbija i okolina ostavljene su da lebde u bestežinskom stanju, što odgovara Amerima, kako bi imali idealno mesto za eventualnu proizvodnju krize. Tek Rusi i Kinezi trljaju ruke, naročito ovi prvi, jer rastom evroskepticizma dobijaju nove idealne lutke kojima će manipulisati, pričajući im bajke o BRIKS-u, dedolarizaciji i novom svetskom poretku. Nije li uostalom i Zelenski bio u Atini? Možda je Ukrajina postala pridružena članica zapadnog Balkana?

Sapunica o Srbiji i EU se nastavlja, zna to dobro Mišel. Još od 1967. godine, kada je Srbija, kao deo Jugoslavije, potpisala deklaraciju sa tadašnjom Evropskom ekonomskom zajednicom sa ciljem da se uspostavi okvir za buduće ekonomske odnose. Usledilo je potpisivanje dva trgovinska sporazuma 1970. i 1973. godine, kojima je, pazite sada dobro, SFRJ dobila status najvećeg povlašćenja i ušla u sistem opšte šeme preferencijala. Dakle, priča seže mnogo dalje u prošlost nego što je to 1. mart 2012. godine, kada je Srbiji dodeljen status kandidata za članstvo u EU. To bi najbolje umeo da objasni jedan čovek. Zove se Redžep Tajip Erdogan. Sadašnji predsednik Turske imao je 33 godine kada je Turska 1987. godine podnela zahtev za pridruživanje EEZ, a na samitu u Helsinkiju, krajem 1999. godine, dobila je status zemlje kandidata za članstvo. Erdogan sada ima 69 godina. I dalje insistira da Turska uđe u EU, ali eto, drugoj zemlji po snazi u NATO-u spočitavaju kršenje ljudskih prava, gušenje slobode medija i tome slično. Zvuči poznato?

Da u Evropi ima političkog razuma primila bi nas još juče, kao i ostale pacijente iz čekaonice. Ipak će biti da o tome odlučuju neki drugi mozgovi, jer vreme velike trgovine tek predstoji. Kada Vučić govori da Srbija vodi samostalnu i nezavisnu politiku, ali da ostaje na evropskom putu, misli upravo na to. Karte tek treba da se podele, posle rata u Ukrajini. Ko preživi, pričaće!